Draga stara godino, ako mene pitaš, nekako nemam osećaj da te ispraćam. Još manje da dočekujem neku novu, drugu tebe, od koje čovek po pravilu očekuje da će biti bolja od prethodne. Da li će zaista biti bolja – ne znam, kao što ni pre godinu dana nisam znala šta ćeš mi ti, koja još traješ, doneti. Znam samo da…
Uzmi malo ribe, kažem mu. Odmahuje rukom. Prebranca…? Vidi ga kakav je, nema ga ovakvog nigde. Kilo luka sam izdinstala. Jel’ ima još rotkve, pita. On. Moj ćale. Dečak zarobljen u telu oca, dede… Ima rotkve, kažem. Puno..? Jesi sve urendala..? Jesam, sve sam. I pouljila..? I pouljila i posolila i sve. Rotkva je odlična, govori. Mnogo sam voleo rotkvu…
Dragi dnevniče, danas sam ceo dan bila nešto nešto nikakva, ali sve računam da je to od toga što je ponedeljak, a možda malo i zato što sam za vikend nabacila kilo i po, a pazila sam šta jedem. Mislim, jeli smo sve dijetalno, slatki kupus i meso. Deki kaže da kupus nadima i da to nisu kilogrami – nego…
Znaš, da se čoveku, nekim slučajem, oduzme sve – sve uspomene koje ima, fotografije, da se dogodi da više ne može ni da vidi, ni da čuje, ni da dodirne nekoga, da zaboravi sve ukuse, sve reči koje je ikada čuo ili izgovorio – mogao bi ceo svoj život samo mirisima opisati. Jer sve počinje i sve se završava, baš…
Kada sam prvi put, pre dobrih trideset i kusur godina, pročitala Andersenovu “Devojčicu s šibicama“, dugo sam plakala. Slika te jadne, bosonoge devojčice, promrzle u snegu, zauvek se urezala u moje, još uvek nenaviknuto na ružne priče, sećanje. Danas sam po drugi put videla decu s šibicama. U trošnoj dvorišnoj kući na obroncima Zvezdare, na čijem ulazu piše Svratište, doživela…
