Kada je davne 1983, na kioscima osvanuo najnoviji broj “Osmice“ s čije nam se naslovnice blaženo osmehivala Lepa i do pola obnažena Brena, klasje panonsko se opasno zatalasalo. Nacija je bila u šoku. Zar ona…sramota…jadna joj majka, govorili su stariji i odmahivali rukom. U ono vreme, bilo je nezamislivo da jedna žena, pa bila to i Brena, tek tako pokaže svoje grudi. Kažu da je prvi tiraž Osmice planuo za dan i da su morali da doštampaju još šesto hiljada primeraka.
Međutim, harizmatična, dugonoga barbika iz Brčkog, sve nas je kupila svojim nastupom, glasom kakav do tad nije imala nijedna, dugim nogama kojima je tako lako baratala i činjenicom da se nije trudila da bude bolja od naroda iz kog potiče. Osmicu smo joj brzo oprostili, jer je bila jedna od nas – Jugoslovenka.
Desetak godina kasnije, naslovnice su nam izgledale daleko strašnije. Brena koja nam se, tako obnažena, smeškala iz fotelje zastrte jambolijom, podsećala je na lektiru za niže razrede osnovnih škola. Brenina Osmica bila je, takoreći, razonoda za široke narodne mase – spram užasa koji nas je sačekao devedesetih.
Sa distance od trideset i kusur godina, ne znam da li je baš to bio trenutak u kome je sve krenulo nizbrdo, ali neću pogrešiti ako kažem da zemlja u kojoj sam rođena i odrastala i zemlja u kojoj danas odrastaju moja deca – nisu dve iste zemlje. I to ne samo u geografskom smislu.
Čak iako preskočim priču o tome da se “nekada znao neki red“ i da se znalo “ko je koga rodio“, ne mogu a da se ne zadržim na jednoj jedinoj činjenici koja je naše živote, u poslednje četiri decenije promenila do neprepoznatljivosti: nekada smo imali svest o tome šta je dobro a šta ne. Danas je više nemamo. Crno više nije tako crno.
Daleko od toga da sam uvek znala šta radim. Daleko i od toga da nikada nisam uradila ništa loše, ali kada nisam bila sigurna da li je nešto što želim da uradim – ispravno, bilo je dovoljno da se zapitam šta bi moji roditelji rekli na to. Kako bi reagovali? Da li bi se postideli..? Do dana današnjeg nisam pronašla precizniji a ni jednostavniji način da razdvojim dobro od lošeg.
A šta se, u međuvremenu, desilo sa starim dobrim stidom? Kada je postao potcenjena kategorija..? I kako smo i zašto došli dotle da nas više ničega nije sram..? Možda zato što je ona zemlja zapala u probleme. Možda zato što smo prošli kroz neka teška vremena u kojima su se neke stare vrednosti survale. Možda zato što smo zatvorili oči pred svim i svačim. Pa rekli “ah, to je kič“, “to niko ne sluša“, “ma, pusti, to je samo glupost“…? Možda smo se uzdali u to da nešto što nema vrednost – ne može ni opstati. Možda smo samo bili naivni, ostavili otvorena vrata i pustili ih da uđu. Danas, kad su se već dobro odomaćili, mi smo ti koji se osećaju neprijatno u sopstvenoj kući, sopstvenoj koži i sopstvenoj zemlji.
Bilo kako bilo, nije dobro. Deca od dvanaest godina nam psuju kao kočijaši, devojčice od petnaest oblače kao uličarke. Nastavnici i roditelji postali su taoci neke nove mladosti, mladosti kojoj se ništa ne može zabraniti, mladosti koja ne priznaje autoritete i mladosti koju više ničega nije stid. Doba nevinosti je daleko iza nas. Mnogo smo nisko spustili tu prečku.
Naša mladost provodi dane, zatvorena u nekakvim improvizovanim spavaonicama, spremna da za šaku riže uradi sve što se od nje traži i sve što diže rejting. Naša mladost posrće pijana u direktnom prenosu i ne mari mnogo za to šta će tata i mama reći, tamo kod kuće. Koga je briga..?
Svaki put kada mi jedna takva mladost zaluta u vidno polje – doživim “transfer blama“. Meni je neprijatno jer njima nije neprijatno. I to ne zato što ne znam kako izgleda golo ljudsko telo, ni kako se prave deca, već zato što vidim na šta je sve čovek, kad nema stida, spreman.
Ne zamerite mi, ja sam išla da perem zube svaki put kad bi se Kristl i Blejk poljubili u seriji. Zbog toga, kao i svaki prosečan Metuzalem – ne mogu a da se ne zapitam šta je sledeće? Ima li to dno koje stalno dodirujemo – nekakav kraj..? I šta će biti posle, kada više ne budemo imali šta više ni da skinemo, s kim da se pobijemo ni koga da opsujemo…?
Kako se posle toga nastavlja život? Kako se hoda ulicom? Radi, ženi, udaje, štagod..? Kako se objasni deci, kad jednog dana vide..? Znaš, sine, mama je morala..? To je fotomontaža. Ugasi to. Ili naprosto rodiš jedno isto takvo nalik sebi, da se baš kao i ti, ponosi onim čega se pametan stidi..?
Ne znam. Zaista ne znam. Ali mi se čini da ćemo jednog dana svi, onako kolektivno, propasti u zemlju od stida. Pod uslovom da zemlje uopšte više i bude.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
1 Komentar
Uživam.
Postavi komentar