Davno je bio mart. I nema tog straha koji nije pomolio svoju odvratnu glavu za ova četiri meseca. I tu nije kraj.
U kontekstu okolnosti – predviđa se da će dvadeset procenata populacije oboleti. I pritom, ne mislim na Kovid. Dvadeset posto do sada zdravih, normalnih ljudi suočiće se s nekim mentalnim poremećajem. Ako tome dodamo procenat onih koji su i pre svega ovoga imali izvesne tegobe – zaključak se nekako sam od sebe nameće: iz pandemije ćemo izaći kao nacija anksioznih, depresivnih i psihički labilnih ljudi. U prevodu – imaćemo kolektivnu F dijagnozu. Lepo, bogami.
No, dobro. Ljudi reaguju različito, i šta god da vam se mota po glavi ovih dana – s vama je sve u redu. Sve što vam se dešava je apsolutno normalno. Nema tog čoveka koji nije pomislio ili rekao sledeće:
“Ne mogu da spavam…Ovako nije bilo ni za vreme bombardovanja…Sve lažu…Dođe mi da se pokrijem preko glave i ne ustajem…Probudite me kad prođe…Šta su objavili…? Kakve sad nove mere…?…Ja to ne mogu sve ni da popamtim.
Kako možeš da misliš o jelu, kada se sve raspada..?…Baš me briga i za dijetu, ako ću da se razbolim, pa bar da se najedem k’o čovek…Ne mogu da se skoncentrišem ni na šta…Kako uspevaš da čitaš, ja ne mogu da zapamtim ni jednu jedinu reč…
Kad je njima odgovaralo, onda je sve moglo, a sad ne može, je li…? Čist globalizam, ja da ti kažem…Da otvorimo ono vino…?..Jel’ i tebi hladno…?Čovek je skroz u pravu…Koliko otkucaja srca u minuti je normalno..?
Nešto mi igra u stomaku…
Sve nešto treperim, ne znam ni kako da opišem…Ide mi se na more…Vidi što je lep trosed…Ništa više ne verujem..Samo zaluđuju ovaj jadni narod…To je zbog ovih antena…Kakva crna teretana sad…?A i šta da radim na moru, kad nema nikoga…
Ne moramo sad da potrošimo sve pare…Ćuti, samo da ne bude gore…Je li nam aparat za kafu baš bio neophodan..?Ne, ne mogu da se ponašam kao da je sve normalno…Šta ima da idem kuda…Zašto ne ostanete kod kuće..?Sad su našli da slave rođendan…Ako neću sad – kad ću..?
Zar ti nisi prestao da pušiš..?Nemam snage ni za šta…Sve me mrzi…Ok sam, nije mi ništa…Sasvim se normalno ponašam…Ja u to ništa ne verujem…Život ide dalje…Ima svi da pocrkamo…Biće sve dobro… Zašto uvek misliš na najgore…To je obična prehlada…
Misli pozitivno…Zar baš mora taj celer..? Znam da je zdrav, ali…Ima li kraja ovome? A ti si baš morala da ideš kod frizera… Ako ću da završim u bolnici, daj bar da sredim noge…Kažeš “meditira“…? Svašta… Ovaj svet mora da propadne…
Pssst, stani da čujem šta će da kažu!…Koliko je danas na respiratoru..? Ju, naopako…Neko mora i da radi u ovoj kući…Skloni se od mene, ne diraj me… Boli me glava…I šta kažeš, umro..? Spasio se, siroma… Budibogsnama…
Spisak zahvalnosti..? Kakav spisak zahvalnosti…? Imamo li koga na kliničkom…? Prestani da mi duvaš u facu!
Opet dve nedelje presudne? Pa dokle više..? Za šta će ti kupaći..? Kakvo leto..? Bože me sačuvaj, ovo sve poludelo. Šta kažu, hoće li nam otvarati te granice?
Od nečeg se mora…Ma ja bi’ to sve po džepu…Gospođo, jel’ možete malo da se odmaknete…?A kamo maska onima što sede po kafićima..?A što mene pitaš, nisam ja epidemiolog…Hoću moj stari život nazad..! Da ako se i ovo jednom završi…Ja više nisam pametna.“
Pa ako vam je lakše – evo, ni ja više nisam pametna. Nije niko. Ali još nismo ni sasvim poludeli.
Bilo kako bilo, ko preživi – pričaće. Do tada, budite mi dobro, zdravo, prisebno i…da se (ne) ljubimo.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar