Kada sam prvi put, pre dobrih trideset i kusur godina, pročitala Andersenovu “Devojčicu s šibicama“, dugo sam plakala. Slika te jadne, bosonoge devojčice, promrzle u snegu, zauvek se urezala u moje, još uvek nenaviknuto na ružne priče, sećanje.
Danas sam po drugi put videla decu s šibicama. U trošnoj dvorišnoj kući na obroncima Zvezdare, na čijem ulazu piše Svratište, doživela sam ponovo onaj isti osećaj bespomoćnosti, gotovo opipljive tuge koja se prostire tu kao miris patišpanja nedeljom u nekim drugim, malo drugačijim kućama.
Mogla bih vam do sutra pričati o tome kako ih na spisku ima preko stopedesetoro, kako su uzrasta od pet do petnaest godina, kako imaju samo jedan obezbeđen obrok dnevno, a za druga dva se snalaze – od onoga što im svet donese, pokloni.
Mogla bih dodati i to da dolaze iz krajnje siromašnih porodica, da tamo kod kuće nemaju elementarne uslove za život i da u Svratište dolaze da se okupaju, pojedu nešto, napišu domaći ili da se prosto na trenutak sklone od loših priča iz kojih potiču, priča u koju se svako od njih, na kraju dana vrati. Jer Svratište je svratište. Nije ostajalište.
Mogla bih se poslužiti i zvaničnom terminologijom i dodati kako je cilj Svratišta da zadovolji elementarne zdravstvene i higijenske potrebe jednog deteta, da mu pomogne u obrazovanju i da ga integriše u društvo.
Mogla bih reći da tu rade divni ljudi. Ljudi koji su prošli toliko toga, ljudi koji znaju koliko je teško svakodnevno biti izložen ogromnoj količini ljudske nesreće, ljudi koji bi, da su možda samo malo drugačiji – sagoreli za godinu dve. Ali oni ostaju. Mina, Jelena, Emir. Jer osećaju koliko su potrebni. Neophodni. Nezamenjivi. Ali oni to znaju i bez mene.
Zato ću vam pričati o Aleksi, mom dečaku sa šibicama.
Aleksa, hoćeš da pričaš s jednom tetom, pita ga Jelena, vaspitačica. Prilazi veselo. Seda preko puta mene kao kakav ozbiljan čovek, spreman za priču o svemu što ozbiljne ljude danas zanima. Ne znam kako da počnem jer mi u stomaku kuva kao pred prijemni. Želim da ga pitam toliko toga. Gde živi: Šta je sanjao noćas. Da li uopšte sanja? Koliko ih spava u jednoj sobi? Kako je došao uopšte do svratišta. Šta mu radi mama. Tata. Ima li koga. Želim da ga pitam sva ona pitanja koja se inače postavljaju deci kad tako odeš nekom u goste. Ali se plašim da ga ne povredim. Ne znam koliko daleko smem da idem. Njega radi. Sebe radi. Nisam sigurna koliko tuge sam u stanju da primim na sebe a da se ne raspadnem na najsitnije čestice.
Ideš li u školu, prevalim konačno preko usta. Idem. Koji si razred. Treći. Šta ćeš da budeš kad porasteš..? Policajac, odgovara iz prve. Priča dalje kreće sama. Ne pitam ništa, sam mi priča. Nije baš da voli da uči. U stvari, voli fizičko. Muzičko je voleo u prvom razredu. Posle je postalo teško. Matematika mu ide onako. Svet oko nas, to ga zanima. Mogao bi da postaneš neki naučnik, kažem. Policajac-naučnik. Skreće pogled. Skreće i priču na sestre. Jedna od njih je tu, u drugoj sobi. Ima još jednu, kod kuće, malu, rođena je na Božić. Kada si ti rođen, pitam ga. Ne znam, kaže. Ne mogu da se setim… Okreće se sestri. Kad sam ja ono rođen..? Dvadesetog juna…ili jula… odgovara ona. Za godinu ne smem ni da pitam.
Pominje mi mačku koju ima kod kuće. Imam i ja, govorim i pokazujem mu sliku u telefonu. I psa. Imam i ja, veeeelikog, kod tate. Tata živi na selu, dodaje. Na selu mora mnogo da se radi, kažem. Ja ne moram, govori. Ja kad odem tamo, imam društvo, odma’ me zovu da igramo fudbal, tamo ima jedna livada, zove se Kolumbija. Ne usuđujem se da upitam zašto baš Kolumbija.
Iz kuhinje se čuje žamor. Gleda preko mog ramena. Hoćeš da ideš da jedeš, pitam ga. Jeo sam, malopre. Makarone. Mmmm, kažem, ja baš volim makarone, sa sirom. Ja ne volim sa sirom, baba stalno pravi sa sirom. Lice mu se mršti. Danas su bile s mesom. I špagete volim. Al se teško namotavaju. Znaš li da kinezi jedu štapićima, pita me. Znam. Ja nisam nikad. Doneću ti sledeći put, obećavam. Smeje se, kutnjaci su mu krivi. Kao i gornje jedinice. Pomišljam koliko sam puta svoju decu vodala po zubarima.
Kog fudbalera najviše voliš, pitam ga. Mesija, kaže kao iz topa. Mesi je dobar, slažem se. Pomislim kako sam počela da lupetam i kako ustvari želim da mu kažem – izvini. Izvini što si uopšte ovde, izvini što živiš kako nijedno dete na svetu ne treba da živi. Izvini što dolaziš ovde zbog tople vode i šake makarona. Izvini što sam ti donela stvari koje su moja deca prerasla. Izvini što ne mogu da ti dam ono što ti je najpotrebnije. Podršku, ljubav, vetar u leđa. Priču pred spavanje. Toplu sobu ujutro. Izvini što ne mogu da te uzmem za ruku i odvedem kod zubara. Što ne mogu da te odvedem kod sebe kući i da više nikad ne moraš da brineš o tome gde ni kako ni s kim ni od čega.
Izvini što ti je ovaj život – škrta servirka. Zahvati onom kutlačom a da i ne promeša. Pa šta te zapadne. I ne daje repete. Izvini što si možda morao da pereš šajbe na semaforu, izvini ako si ikada morao da kažeš nemam, gladan sam, daj mi. Izvini što ne znaš kada si rođen. Niko to ne zaslužuje. Ponajmanje ti. Ponajmanje ti, trepuško lepa. Moram da krenem, kažem umesto toga. Doći ću opet, obećavam. I doneću ti one štapiće, kineske, prave. Smeje se do iza kutnjaka.
Izlazim. Veliko dete me čeka u kolima. U krilu drži tortu. Njenom tati je danas rođendan. Njen tata zna kad je rođen. Ona zna kada je rođena. U sat. U minut. Kako je bilo, pita me. Nemoj sad, kažem. Vozim ćutke. Auto klizi niz zvezdarsku padinu.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Igor Čoko
Postavi komentar