Nije nam lako ovih dana. Ni starim. Ni mladim. Ni onim između. Nikome.
Usred smo nečega što više ne znamo ni kako da nazovemo a kamoli da se nosimo s tim. Na momente mi se čini nas sve obuzima nekakva kolektivna klaustrofobija – jer svi bi da idemo nekuda, ali sve manje imamo gde. U iščekivanju nekih novih vesti i nekih novih statistika – šlajfamo u mestu. Životi su nam se zaustavili. Planovi pokvarili. Kao da je neko gore pritisnuo pauzu i, u međuvremenu, zagubio daljinski. Dobro. I šta sad..?
Ne znam. Većini ljudi najteže pada neizvesnost kao najznačajniji zajednički imenitelj cele priče. Ne znamo kako će sve ovo uticati na nas. Ne znamo koliko će loše na kraju biti. U situaciji u kojoj nismo u prilici čak ni da od dva zla biramo manje – čovek brzo sklizne u paniku. Lako je reći “ne brini“. U praksi se malo teže ostaje pribran, naročito kada su sve strukture oko nas uzdrmane. Ali sigurna sam da ipak postoji nekoliko načina da se na svako od nas, na svom mikro planu, zaštiti.
Informacija je mnogo. Dezinformacija još više. Naravno da je važno biti pravovremeno informisan, ali skakanje s jednih vesti na druge, iščekivanje novih brojki, poražavajućih statistika – samo podiže pritisak. Ljudski mozak nije u stanju da preradi toliku količinu informacija a da se, u najboljem slučaju, ne zbuni. Nigde ne piše da moramo biti u toku sa svim. Ograničite se – ne gledajte vesti na svaka dva sata, ne čitajte komentare na društvenim mrežama, ne pecajte se na bombastične naslove i kad god ste u prilici – ostanite van mreže. Pratite samo one izvore koje smatrate pouzdanim. Pričajte s ljudima u koje imate poverenja i do čijeg mišljenja držite.
Zaboravite kontrolu. Više ništa nismo u stanju da kontrolišemo. Onaj daljinski s početka priče više nije u našim rukama. Malo šta zavisi od nas. Ni to da li ćemo zadržati posao, ići na more, planine, spremati zimnicu ili šta već. Ukoliko vam taj osećaj kontrole pruža tu preko potrebnu sigurnost, usredsredite se na stvari koje zaista možete da kontrolišete. U suprotnom ćete završiti iscrpljeni i uplašeni količinom pitanja na koje nemate odgovor. Umesto što brinete o tome kako ćemo se svi do jednog na kraju zaraziti – učinite sve što možete da se zaštite. Perite ruke, nosite maske, ostanite kod kuće, ne izlažite se preterano, znate već, da se ne ponavljam. Kad čovek zna da je učinio sve što je bilo do njega – nekako se i sam bolje oseća.
Prestanite da planirate. Naravno da ste planirali da idete na more. Naravno da ste planirali da ženite, udajete, napredujete na poslu, skoknete do tetke u Švedsku. Naravno da nije prijatno kad vam se planovi pomrse, ali čini se da je ovoj godini upravo to u opisu posla. Niko više ne živi onako kako je planirao. Niko više nema jasan plan. Niko više ne donosi “ispravne“ odluke. Tek kad sam platila ceo paket knjiga za osmi razred i oprostila se od sedamnaest hiljada dinara, shvatila sam da u septembru možda neće biti škole. Barem ne onakve na koju smo navikli. I šta sad? Ništa. To je – što je.
Prestanite s tim “a šta ako“. Šta ako se razbolim? Šta ako ostanem bez posla? Šta ako neko moj završi u bolnici? Šta ako na jesen svi ostanemo bez posla? Šta ako ne bude dovoljno lekova, kreveta, respiratora…? Ne znam. Niko ne zna. Uradite sve što je do vas da do toga ne dođe. Ostanite tu gde jeste – u sadašnjem trenutku. Živite ovde i sad. A znate kako se kaže – novi dan, nova nafaka.
Držite se zajedno. Ne mislim nužno – fizički zajedno, ali ostanite u kontaktu sa svim onim ljudima do kojih vam je stalo. Ne dozvolite da nas sve ovo otuđi. Ipak smo mi jedna socijalna bića. Potrebni smo jedni drugima. Znam da nije isto – zagrliti nekoga stvarno i samo mu mahnuti mu preko skajpa. Ali svejedno – evo prilike da društvene mreže zaista opravdaju svoju svrhu i održe nas na okupu. I klonite se priče o koroni. Ne zezam se.
Ne gutajte. Prihvatite da niste dobro, ako niste dobro. Ne pokušavajte da ulepšavate stvarnost ukoliko ona to nije. Ne prećutkujte, ne potiskujte taj ružni osećaj ako se pojavi. Ljudi smo, od krvi i mesa i izvesno je da će nam se svima pre ili kasnije “prekipeti“. I to je ok. Imajte nekog kome možete da se poverite, da kažete da vam je teško, nekoga ko ne mora biti čak ni stručan. Biće dovoljno da zna da sasluša, zagrli i kaže “biće sve to dobro“. Nekoga ko ume da vas nasmeje, kaže nešto lepo, rastera oblake. Jer nije samo virus zarazan, i dobrota je.
I tako, dan po dan, biće nam bolje. I onim starim. I mladim. I onim između. Svakome.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar