I šta ćemo danas, upitao je dobrodušni dedica, uobičajeno širokog krezubog osmeha, požutelih brkova i naglaska koji je dolazio odnekud podno Povlena. Malo sira, rekla sam. Al’ samo da je mlad i slan, naglasila sam. Čim zakisi, ovi moji neće da jedu.
Probaj, rekao je i pružio mi parčence nabodeno na vrh noža. Juče smo sirili.
Ruka je krenula, a onda se zaustavila. Probaj, ženska glavo, šta ti je, ponovio je. Ma neka, verujem ja vama. Tebe to strah Korone, upitao je. Ma nije, nego, stadoh da se snebivam. Ma nema, dete, to su ti oni izmislili, rekao je i odmahnuo rukom. Slegla sam ramenima. Jel’ ti mnogo šesto grama..? Nije mnogo, rekla sam i pribila masku uz lice. Deda je neustrašivo liznuo prste i izbrojao mi kusur. Aj uzdravlje onda, rekao je. A proći će ovo, ne brini.
Proći će, pomislila sam. Samo ne tako brzo kao što smo se nadali, kada je sve počelo. Završiće se baš kao što se i svaka nevolja jednom završi, ali šta će ostati od nas? Hoće li svet, onakav kakav smo znali, zauvek nestati?
Hoćemo li uspeti da se, ovako poremećeni, ikada više vratimo na fabrička..? Da li će uobičajen život, znate onaj koji smo vodili pre nego što je sve počelo, ikada više biti moguć..?
Ne znam. Ali znam da se toliko toga promenilo. Znam i da nas sve pomalo obuzima ona opsesivna potreba za dezinfekcijom svega i svačega. Znam da razmišljamo o stvarima o kojima nikada pre nismo razmišljali. Da li je neko dirao ove jabuke pre mene? Hoće li biti škole u septembru? Šta ako čaša nije dobro oprana? Možda se neko nakašljao u liftu, a ja to i ne znam..? Koliko ruku u proseku dodakne ovaj rukohvat dnevno..? Da li je 37,2 – temperatura..? Da li je ok da se i dalje grlimo kada dođemo kući, poljubimo za laku noć..? I koliko dugo možemo izdržati jedni bez drugih a da to ne počne ozbiljno da utiče na kvalitet života? I hoćemo li ovaj naš život, hteli-ne hteli, u jednom trenutku morati da podelimo na pre i posle…?
Sva je prilika da hoćemo. Jer više ništa neće biti isto. Promenićemo se, svi. Skupa s nama, menjaće se i naše navike. Menjaće se se ono što smo uzimali zdravo za gotovo. I neće nam biti lako odreći se nekih stvari. Neke omiljene prodavnice možda više neće raditi. Neka mesta će se naprosto ugasiti. Možda ćemo morati da se odreknemo nekih svojih sitnih zadovoljstava. Najdraže pekare. “Moje“ frizerke. Žene kod koje smo odlazili na nokte, depilacije, čuda. Majstora koji je naše auto poznavao u dušu. Mesara koji bi nam ostavljao najbolje parče buta. Dede sa sirom i kajmakom. Lojalnost kao takva biće dovedena u pitanje. Opstanak takođe.
Neko vreme ćemo zaboraviti na putovanja. Barem ona dugometražna, van zemlje. Neko vreme će pečati u pasošu biti prava retkost. Neko vreme ćemo raditi od kuća. Ukoliko uopšte uspemo da zadržimo poslove. Neko vreme ćemo se družiti preko skajpa. Zaboraviti na uobičajena viđanja, svadbe, bioskope i sva ona mesta na kojima se socijalna distanca nikada nije dovodila u pitanje. Vremenom ćemo početi da zaziremo jedni od drugih. Otuđićemo se. A opet – na neki čudan način i zbližiti. Neki od nas će se ozbiljno razboleti. Neki će se provući bez simptoma. Nažalost, neki će i…znate već. U svakom slučaju, tačka oslonca, ma gde se nalazila, biće nam svima ozbiljno uzdrmana.
Koliko će vremena proći pre nego život ponovo zaliči na normalan..? Četiri godine, pet..? I je li uopšte moguće predvideti šta nas čeka, a da se pritom ne osetimo kao statisti neke Spilbergove trilogije..? Teško je reći. U međuvremenu, moraćemo da naučimo da udahnemo duboko i počnemo da živimo s tom nelagodom, kao s nekakvom hroničnom bolešću koja se uporno vraća i vraća.
Na kraju, moraćemo i da preusmerimo pažnju na neke malo ozbiljnije stvari. Znate – one koje smo u svom hedonističkom sebičnom životu uglavnom zanemarivali. Svako od nas će u jednom trenutku morati da odgovori na neka ozbiljna pitanja. Da li je to – to..? Da li mogu da se pouzdam u ljude oko sebe? S kim živim..? Pored koga živim? Imam li plan B, ako sve ovo sutra nestane..? Jesam li ja neko na koga se može osloniti? Koliko još mogu da izdržim? I da li je zaista vredno sve ovo..?
Da li je zaista vredelo – saznaćemo tek onda kada se život ponovo poprimi jednostavne obrise i kad nam se, poput onog krezubog starca, požutelih brkova, široko osmehne i upita ‘ dobro, ‘i šta ćemo danas…?“
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar