Ide Mile…

– Otiš’o Mile.
– Koji Mile…?
– Mile komšija…visok, mršav, sed… Kako ne znaš..? Mile, brate mili.
– A Mileeeee…. pa gde otiš’o..? Na selo…? Reče mi neki dan da će da ide, kaže, smučilo mu se da živi na dvanaestom, ide da bude bliže zemlji.
– Pa sad je bliže zemlji.
– Znaš šta, ima i pravo. Ne znam šta mi više tražimo u ovom betonu.
– Nije otišao na selo.
– Nego..? Gde je zbrisao..? U banju…?
– Malo dalje.
– Kod sestre…? Jesi mi ti beše rekao da ima neku sestru u Vankuveru…?
– Još dalje.
– Zar ima dalje…?
– Ima. Umro.
– Umro..? Kako…?!
– Lepo, iznenada. Samo ga našli.
– Ko..?
– Policija. Provalili vrata. Znaš da je on znao da siđe dole kod Dekija na rakijicu, svako jutro…? I jedan dan – nema ga, drugi dan – nema ga… Debeli pozv’o policiju i…eto. Kad su ušli, već poč’o da smrdi, sav se naduo…  Kako neće na ovu vrućinu…
– Pa zna li se od čega…?
– Ko će ga znati… kažu da je malo jeo. Jednom dnevno. A i tad nije pazio, nego daj šta daš. Kaže Debeli da mu je Steva što drži mesaru prič’o da je znao da dođe da zamoli da mu ostavi neke otpatke za mačka.
– Otkad je Mile im’o mačka..?
– Nije im’o. Al’ kako drugačije da te ne bude sramota kad kupiš dve pileće džigerice, nego da kažeš da ti je to za mačka…? I ime mu je bio dao. Žorž. Zamisli…
– Ognjen Strahinjić je isto imao Žorža.
– Ko…?
– Inspektor Ognjen Strahinjić. Davitelj protiv davitelja, kako se ne sećaš…?
– A tooo… Crnjak… Mislim, nije ni čudo – trin’est hiljada penzija, dok platiš režije, dok ovo, dok ono…  A on nikad nije hteo da kaže da nema, ni da traži, ni od koga… Hteo Debeli da mu da, kaže, ma ni da čuje. On mu nosio, kad ona njegova nešto skuva, al’ ni on nije bio pri parama…
– Debeli nikad nije pri parama.
– Pa i nije.
– Je li..? Od čega vozi onog džipa…? Od čega zida kuću na Avali..?
– Pa dobro, možda se uzajmio…
– Aha… najjači su mi ti što se samo zajme okolo. Jel’ bi ti pustio da ti prvi komšija krepa od gladi..?
– Ne bi’.
– Naravno da ne bi’. O tome ti i pričam.
– Al’ kad god ga je pit’o treba li mu šta – samo je govorio – ništa, imam svega. Sve izmišlj’o da mu je sin posl’o pare iz Amerike. Siđe dole pred kiosk pa priča kako su se čuli preko skajpa. Odakle Miletu skajp kad ni mobilni telefon nije imao…? Nego eto, valjda mu bilo lakše da svet ne zna.
– Pa jel’ stvarno im’o tog sina u Americi..?
– Hajd’ znaj… valjda jeste.
– Silan neki sin.
– Možda nije znao.
– Šta nije znao..? Da mu otac nema ‘leba da jede..?
– Ne bi me čudilo da mu Mile nije nikad ništa rekao.
– Jeste, baš je morao da mu kaže. Mislim, zna se da penzioneri ovde žive k’o mali bogovi… Nego to razmaženo, hoće da jede svaki dan po triput.. i lekove da kupuje… i da plaća račune…i još da ostane koji dinar za banju… Pa mislim, stvarno…
– Kaže mi Debeli da je došao.
– Ko…?
– Sin.
– Dobro se setio. Garant samo da proda stan, pa da se vrati.
– Ma neće….
– Šta neće..:? Ima da ga utopi u roku od odma’.
– Koji si ti baksuz… samo vidiš najgore…
– Samo sam realna, ništa više.
– Ima li u toj tvojoj realnosti nekad nešto lepo? Ili sve sami crnjak…?
– Ima… ima i  lepo… evo, vidi, oglašen jutros – dvosoban, u najlepšem delu Voždovca, južno orijentisan u izvornom stanju, sprat… šta ono reče – dvanaesti..? Zgrada okružena zelenilom. Blizina vrtića i prodavnica. Centralno grejanje uvedeno do vrata. Hitna prodaja zbog odlaska u inostranstvo.
– Ne mora da znači da je njegov.
– Njegov je sto posto. Mogu da se kladim u šta ‘oćeš. Aj’ u sto marke da je njegov.
– Mnogo je kume…
– Aj’ u pedeset… Što si stipsa…? Sti-psa, sti-psa…! Zato što znaš da sam u pravu.
– Čekaj, bre, Debeli me zove.
– Pitaj kad je sahrana.
– Pssssss…!
– Pa red je da odemo.
– … ne čujem te… ma ne da mi ova moja da progovorim… pa šta ćeš… nisi ti kriv… a život je to… jeste, matori… ma kapiram sve… ma znam…brate, da imam, znaš da bi’ ti dao, al’ frka nam je sad… znaš i sam… Ajd’…. ma šta se izvinjavaš, izvini ti… Pozdravi kući… Hoću. Evo i ona tebe.
– Koliko…?
– Pet milja…
– Za kaparu…?
– Al’ samo do prvog.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels