Jutros me je probudila loša vest.
Evo tužnog javljanja iz Zagreba, napisala mi je moja Irena. Tri potresa, dodala je. Pet koma pet po Rihteru. Počele se rušiti stvari po stanu. Sad snijeg lagano pada. Dobro smo.
Mogla sam da zamislim kako se budi iz sna, još bunovna, navlači na sebe prvo što joj padne šaka, kako grabi sina, torbu, ključeve od kola i istrčava napolje, s detetom u jednoj i ono malo stvari u drugoj ruci. Sama s malenim, a tlo pod nogama se ljulja.
Onda su usledile slike iz centra grada. Cigle i ostaci maltera svuda po ulicama, automobili zatrpani delovima zgrada, majke s bebama koje stoje u krugu bonice, bageri, vatrogasne jedinice, preplašen svet…
Taman kad sam pomislila da od toga teško da može gore, fejsbukom se pronela objava nekog našeg nesrećnika koji je komšijama poželeo još jači i još razorniji zemljotres. I to me je uzdrmalo gore i jače od svih pet koma pet po Rihteru.
Dobro, rođeni, vidi ovako: ja imam četrdeset i tri godine. Za te četrdeset i tri godine, bilo me je svuda. Ostavila sam deo sebe diljem lijepe naše, i u Zagrebu i u Splitu i u Malom Lošinju i Rijeci… Najbolje štrukle na svetu sam jela u Gornjem gradu. Spavala sam u hotelu Dubrovnik, na samom Trgu bana Jelačića. Otkad znam za sebe radujem se Bajaderama kao malo dete. Imam prijatelje u Zagrebu. Imam Zoranu koja mi danima šalje poruke da se čuvam, ’’podrška susjedima’’, baš tako mi piše. Imam jednog Tomislava, i Stipu, i Marinu i Božicu i Anđelu i Branku i Tanju… Imam Gorana koji nam je u Beograd donosio smokve iz svog đardina. Sanju koja nam svaki put donese paprenjake i s kojom se grlim tako da mislim da ćemo se struniti. Sa mnom, u osmo dva osnovne škole ’’Bratstvo i jedinstvo’’, išao je jedan Vlatko što je imao sve petice i jedna Snježana čija je baka živela u Osijeku i pravila najbolje fritule na svetu. Moj nastavnik fizičkog se zvao Ante. Letovali smo kod njega u Baškoj vodi, pre tri godine. Primio nas je k’o svoje.
Ali sve i da nemam nikoga i da nikada nogom nisam kročila na trustno tlo Hrvatske – imam jednog Olivera i jednog Štulića i jedno Kazalište, oba Dvornika i Arsena i Meri i Gabi i Josipu i njih mi niko ne može oduzeti. Šta ću, pamtim samo sretne dane.
Zato, sledeći put kad poželiš da ostaviš svoj trag na nekoj od društvenih mreža, busajući se u ta malena ’’patriotska’’ prsa, pomisli da se isto može dogoditi i nama, jer Rihter baš i ne bira. E, kada se to tlo pod našim nogama bude micalo, biće mi sasvim svejedno da li je u pitanju potres ili zemljotres, i da li je onaj do mene susjed ili komšija.
Na kraju, možda smo mi imali istoriju, a oni povijest, možda su naše bake bile njihove none, ali ovih dana, dok mi stojimo ispred apoteka a oni čekaju da uđu u ljekarnu, budućnost nam je, rođeni, svima ista.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Pixabay
Postavi komentar