U moru iracionalnih strahova koje je moja porodica (s majkom na čelu) vremenom uspela da iznedri, strah od odvajanja nalazi se na sjajnom trećeplasiranom mestu, odmah iza straha od gladi i naravno – promaje.
Moja majka se i dan danas kune da njen prerani klimaks započeo onog dana kad sam se ja udala – jer odvojiti se od kćerke jedinice nije lako, a pripreme za venčanje bile su idealan poligon za vežbu svih maminih hormona. Ako mene pitate, vežbe su počele mnogo pre moje udaje, čini mi se – od dana kad sam se rodila.
Po familiji se i dan danas prepričava kako je moja majka zviznula patronažnu sestru jer me je ova prevrtala k’o palačinku. Mama to pripisuje postporođajnoj depresiji o kojoj se tada još uvek nije glasno govorilo, tata rutini koju patronažne sestre zaista steknu nakon nekog vremena, dok činjenicu da stvarno jesmo malčice posesivni – niko ne pominje. Jer moja majka jeste uvek bila prilično…recimo, brižna.
Htela ona da prizna ili ne, moja je majka svako fizičko odvajanje od mene jako teško podnosila. Kad me je prvog dana ostavila u vrtiću, plakala je toliko da je hitna pomoć na kraju morala da joj zvizne apaurin, intravenozno. Plakala je dugo pošto sam se ja navikla na novo okruženje i ujutro se veselo obavijala oko nogu punačke vaspitačice. Iako se po pravilu brine o tome kako će se dete adaptirati na novu sredinu, kod nas je situacija bila obrnuta. Moja vaspitačica Maca, koje se kao kroz maglu sećam, dugo bi ostajala da sedi svakog jutra s mojom majkom na niskim klupicama pored ormarića, vadeći iz plave kecelje već spremne maramice.
– Pa nemojte tako, Milanka, niste jedini, vidite koliko roditelja ostavlja svoju decu kod nas…. uostalom, Dudi je lepo kod nas, lepo se igra, lepo jede, spava, napreduje… Niko vas ne krivi zbog toga što morate da radite. Život je to, nemate izbora…
Na sam pomen “ostavljanja“, mama bi zaridala tako da su se hodnici orili a jedna po jedna vaspitačica krenule da proviiruju iz svojih boravaka. Šta je teti, nešto je boli…? – pitala su deca i pritrčavala vaspitačici Maci. Duša je boli – odgovarala bi Maca i uklanjala tragove maskare s mamine bluze.
– Nado…! – pozvala bi kuvaricu. – Nado, daj brzo vode i kocku šećera, vidiš da ženi nije dobro…!
Nada bi se, spora i troma, kakvu je Bog dao, dovukla s šećerom nakon po’ sata, dajući mami fore da se dobro isplače. Maca bi je, zatim, ispratila i zaključala velika bela vrata, za slučaj da mama poželi da se vrati pre tri i petnaest. Trajalo bi to ko zna koliko da tata nije rešio da uzme stvar u svoje ruke i krene on da me dovodi u vrtić. Tačno je da nisam više dolazila doterana i umivena kao kad je mama vodila računa o tome, često bi znao da me odvede u patofnama, više pižama sam imala u vrtiću nego kod kuće, ali barem je padanju u nesvest došao kraj.
Mama je, svoju šansu ponovo dobila kada sam krenula u školu. Na grupnoj footografiji, sve mame nasmejane, ponosne, samo moja, zna se – otečena od plača, teški slučaj konjuktivitisa. Kada smo u drugom razredu trebali da idemo sa školom na Zlatibor, mama je imala da svisne od muke.
– Ne ide i tačka – rekla je i lupila šakom o sto. Nemam ja stotinu dece pa da ih gubim po Zlatiboru! Osam joj je godina! Ne zna čestito da se upaše, šta misliš, da će neko tamo da vodi računa o njoj…? Ona tunjava učiteljica će da brine jesu li nekom mokre noge, jesu li siti, je li im hladno…? Pa ne bi joj čovek dao dve ovce da čuva a kamo li tridesetoro dece! Uostalom, znaš koliko je osetljiva, samo što smo zalečili krajnike, sad opet treba da navuče neku boleštinu…
Tata, opet sušta suprotnost mami, bio je za to da idem, pa taman me svećom po Zlatiboru tražili. Ja sam dodatno zakuvala stvari, kad sam mu jednom prilikom, krišom i da mama ne čuje, rekla da stvarno želim da idem. “…mislim, da me ne shvatiš pogrešno, Dragoljube, nemam ja ništa protiv da se deca druže, ali što je mnogo – mnogo je. Znaš li ti gde je Zlatibor, da se, daleko bilo, nešto desi, tri sata vožnje…“ – nabrajala je mama sve moguće i nemoguće opasnosti. “ Da je bliže – pa i nekako, ali – planina je to. Ima tu vukova, medveda, divljih svinja, krava, poskoka…“ Tata je onako kulerski, pustio da ispriča šta je imala, a onda je samo izjavio kako “Mala ima da ide“ i ustao od stola, što je značio da je diskusija završena. “I samo da znaš“ – dobacio je s kauča – “krava je domaća životinja, Milanka“.
Nanovo su se suze nizale na stanici, nanovo su Milanku polivali vodom i gurali pod jezik kocke šećera natopljene valerijanom, Dragoljub je rekao da mala ima da ide, i mala je otišla. Na sedam dugih predugih dana. Koliki je račun Milanka nakrcala birajući pozivni užičkog kraja, nikada nismo saznali, ali biće da je znatno uvećala bruto nacionalni dug SFRJ.
Posle dva dana znala je ime sva tri portira dečjeg odmarališta, tetkice su je zvale “dušo“, a kuvarica obećala da će mi, da niko ne vidi, sipati repete. Ne sećam se ni Zlatibora, ni repete, ni kuvarica, ali pamtim scenu u kojoj mama, poput kamikaze, uleće u autobus i grli debelog, brkatog Lastinog šofera, da mu se zahvali što joj je dete, živo i zdravo, vratio kući.
Elem, sve to ne bi bilo strašno da se Beba pre neki dan nije pojavila, tutnula mi pod nos papir veličine A4 sitnog teksta i rekla “potpiši“. Šta da potpišem? Zlatibor. Hoću da idem, sva deca idu. Potpiši tu. Mislila sam da sam ok i da ću to podneti najnormalnije. Mislila sam da nisam kao moja luda majka. Mislila sam da ću ja to nekako lakše… a onda se crvena lampica upalila. Ona ide – ponavljao je glas u mojoj glavi. Ima devet godina i želi da ide… odlazi od tebe i nećeš je videti nedelju dana. Da je bliže, pa i nekako. Ali – planina je to…“
– Moramo da razgovaramo s tatom… – rekla sam. – Ne može to tek tako… Uostalom, ne znam da li sad imamo para…
– Može na rate. – rekla je Beba. – A i deda će mi dodati, obećao je. Molim te, potpiši. Tu.
– Znam, dušo, ali znaš li ti gde je Zlatibor…? Ima tu vukova, medveda, divljih svinja,… svega ima…
– Dubravka… – prekide me Vlada. – Skrati priču, molim te. Sve i tigrova da ima – mala ima da ide.
– Mala treba da ide. Mala više nije tako mala. – reče moj muž i ustade od stola.
Maloj se oči zacakliše od sreće. I meni se oči zacakliše od… nije važno. Uglavnom, mala ode, ja ostadoh da džudžim kraj telefona. Halo… Izvinite, jesam dobila Užice…? A, molim vas, jel’ znate broj hotela gore na Zlatiboru…? Pišem… Nula trideset jedan, osamstodvanaest…
Tekst: Daniela Bakić
Izvor: Laguna
Photo: Piqsels
Postavi komentar