Znam da živimo u zemlji u kojoj ni ljudi baš ne stoje najbolje. Znam da je iz perspektive nekog ko je izgubio člana porodice ili nekog svog, vrlo sebično patiti za psom, mačkom ili vevericom. Znam da je, iz naše odrasle perspektive, to često “samo ljubimac“. Ili samo ribica, ili ptica ili šta već. Znam da mi, stariji, imamo svoje načine da izađemo na kraj s tim. Ali za našu decu to je sigurno “najgori dan u životu ikada“. Iz njihove perspektive – ljubav je ljubav, a gubitak – gubitak. I tu nema razlike.
Nama je pre nedelju dana otišao papagaj. Slučajno smo ostavili otvorena vrata od kaveza i dečko je iskoristio priliku. Ne kažem da me nije potreslo, daleko od toga da mi nije bilo žao, ali nakon nekog vremena je količina tuge koju su moja deca pokazivala – počela da me nervira. Izgovorila sam upravo ono što nije trebalo. To je samo ptica. Šta biste da vam umre neko mnogo bliži..?
Nisam to učinila iz želje da ih povredim. Bila sam vođena isključivo potrebom da im objasnim da ljubimci imaju svoj “rok trajanja“ i da u većini slučajeva ne žive koliko i mi. Osim ako ne odlučite da udomite gavrana ili kakvu kornjaču s Galapagosa. Uglavnom, ja sam razmišljala na jedan, a moja deca na drugi način. Ali mama, on je meni bio kao brat, kako ne razumeš, upitalo je moje mlađe dete (inače, biće sposobno da se preko noći veže za sve što ima krzno, perje ili krljušt). Povredila sam je. Nisam razmišljala o tome da se (na našu sreću) po prvi put suočava s gubitkom živog bića i da je Oto, za nju, bio više od ptice.
Nakon što smo postavili objavu na društvenim mrežama, obišli 1463738-i put oko zgrade u potrazi za njim, puštali cvrkut ptica na mobilnom, sve u nadi da ćemo ga privući, i svako malo zavirivali u otvoren kavez koji ga je čekao na terasi – došlo je vreme da prihvatimo činjenicu da se radi o maloj ptici, potpuno nespremnoj za život u prirodi i da je kao takva, verovatno već uginula od gladi ili postala plen neke druge, veće životinje.
Deca razumeju, rekla mi je prijateljica koja je inače veterinar. Mnogo se lakše nose s bolešću ljubimaca nego mi, pod uslovom da imaju vremena da se pripreme. Žele da im pomognu i olakšaju bolove, čak i kad to podrazumeva eutanaziju. Ponašaju se zrelo, kao da su od početka bili pripremani za to. S druge strane, mnogo teže podnose iznenadni gubitak ljubimca. Teško im je objasniti da je ovaj svet često nepredvidiv i da one koje volimo, ponekad gubimo bez najave. Tad stvari umeju da budu nezgodne. Ali, opet, to zavisi i od samog deteta, kao i od uzrasta u kom dožive gubitak.
Neka deca plaču odmah, druga tek mnogo kasnije, kada već pomislimo da su zaboravili. Najteže je s onim baš malim. Petogodišnjaku je teško objasniti koncept smrti i nestajanja. Deca školskog uzrasta su nešto spremnija da prihvate situaciju, ali i postavljaju pitanja – o ljubavi, smrti i o tome šta biva s nama nakon što umremo.
Koliko god godina dete da ima, psiholozi se slažu da je najbolje biti iskren. Ne uvijati im tu smrt u nekakav šareni papir i usput, naravno, uvažiti njihove emocije. A emocija će biti. Raznih. Jednog trenutka dete može plakati, a već sledećeg se vratiti igri, kao da se ništa nije desilo. Pojedina deca mogu imati i teškoće sa spavanjem ili biti uznemirena tokom dana. Neka će biti naprosto ljuta. Ni popuštanje u školi nije neuobičajeno. Neka će izgubiti volju za treningom ili nekim, doskora, omiljenim aktivnostima. (Molim vas, ne pokušavajte da ih, preko noći, zaokupite drugim stvarima. Deca nikada nisu “suviše zauzeta da bi mislila o tome“).
Na nama je da im damo dovoljno vremena da “odboluju svoje“. Na nama je i da ih saslušamo. Da ne ignorišemo pitanja, ma koliko nam se činila besmislena. (Ima li raj za ptice, da li i kod životinja postoji reinkarnacija, je li i tebi Oto mirisao na nudle…) Kada deca postavljaju pitanja, to nisu samo pitanja, to je znak da žele da razgovaraju. Znak da ih nešto u toj malenoj dušici, tišti i da traže utehu.
Za većinu dece, jako je važno da se na neki način oproste od ljubimca. Iako ne postoje uobičajene ceremonije vezane za smrt životinje, sam čin da se od nekog svesno opraštamo – pomaže. Kako će taj čin izgledati – zavisi isključivo od samih vlasnika. Bilo da napravite album sa slikama ili posadite drvo u sećanje na ljubimca, važno je da se gubitak na neki način procesuira i oda pošta ulozi koju je ljubimac imao u vašoj porodici.
Ma koliko želeli da zaštitite svoju decu od negativnih emocija, ne možete. I ne trebate. Smrt je deo života, podjednako kao i rađanje, i jedan od zadataka, nas, roditelja je da im pomognemo da shvate i prihvate smrt i sve ono što je okružuje.
Da li ćete ukloniti sve što vas podseća na prethodnog ljubimca..? Verovatno. Ali ćete, sigurna sam, ponešto i ostaviti. Da li ćete i kada nabaviti novog ljubimca, stvar je zajedničkog dogovora. Hoćete li još mnogo puta odgovarati na jedna te ista pitanja? Svakako. Ali nikada nemojte reći – to je obična ptičurina. Ili (još gore) to je samo džukela. Nije. Nikad nisu. Kao što rekoh, smrt je smrt, tuga je tuga i Oto je Oto. Uvek će i biti.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar