Moja Tanja je jedna pametna, obrazovana i sposobna mlada žena. U svom poslu važi za stručnjaka. Aktuar u osiguravajućoj kući, ne pitajte me šta je to. Međutim, iako njena karijera izgleda kao školski primer uspeha, Tanja se time nerado hvali. Ma nije to ništa, odmahuje rukom. Kod nas su unapređenja normalna, govori. Je li…? Zašto onda i ostali ne napreduju, pitam je. Pa ne znam, možda samo nemaju dovoljno sreće, kaže i sleže ramenima.
Da je ne poznajem, možda bih i poverovala u tu priču. Ali znam da su iza nje godine i godine učenja i truda. Sreća nema ništa s tim. Suviše si skromna, kažem. Na tvom mestu, neko bi itekako umeo da se pohvali. Ja nisam neko, govori između dva gutljaja. Nego, pusti posao…pričaj mi, kako si ti, kako deca, pišeš li šta..?
I tako dok prebiramo po mom životu i mojoj deci, negde u malom mozgu osećam nelagodu zbog nje i zbog činjenice da jedna očigledno sposobna žena ne ume da iznese svoj uspeh onako kako zaslužuje. U prevodu – Tanja ima sindrom uljeza. I nije usamljen slučaj. Ovaj svet je pun ljudi koji “odmahuju rukom“. Završio fakultet sa svim desetkama, u roku..? Ma nije to ništa. Torta od šest kora s filom kuvanim na pari za manje od sat vremena..? Ma, ja to časkom, da ima u kući nešto slatko, ako ko naiđe… Pored troje dece, spremaš i magistarski..? Ma da, pročitam tu i tamo ponešto, dok oni spavaju, ništa strašno.
Strašno je. Strašno je što postoje ljudi koji teško prihvataju uspeh. Šta god uradili, koliko god daleko dogurali, uvek će imati osećaj kao da su slučajno tu i kao da je neko drugi uradio posao umesto njih. A nije. Tanja ozbiljno misli da obmanjuje ljude. Da ne zaslužuje pohvale za svoj rad. Tanja zaista smatra da je gubitnik, uprkos tome što je stvarnost demantuje.
Ljudi poput Tanje, ma kako to čudno zvučalo, duboko u sebi osećaju da su nesposobniji od drugih, te da su njihovi vršnjaci daleko uspešniji. Ljudi poput Tanje veruju da ni u školi nisu bili bog zna šta. (“To je samo Vukova diploma..“) Ljudi poput Tanje misle da su svi drugi pametniji, načitaniji, elokvetniji, u svakom slučaju bolji. Ljudi poput Tanje se osećaju kao prevaranti, čak i kada postignu mnogo više od onoga što su očekivali od sebe. Ljudi poput Tanje se većinu vremena trude da prikriju da doživljavaju sebe kao gubitnike. I to je poražavajuće.
Duboko ispod tog tepiha neuspeha – sigurno stoji bar jedan strog roditelj, jedan koji je uvek negodovao zbog četvorke, ili promašenog koša ili nedovoljnog broja poena na kontrolnom. Ako zađemo još dublje, vrlo je verovatno da ćemo naći i jednog ili oba vrlo uspešna roditelja, s vrlo visokim kriterijumima. Ili roditelje koji su bivali potpuno nezainteresovani za dete? Možda u priči postoje i braća i sestre s kojima su vas često poredili..? (Zašto se malo ne ugledaš na brata..?) Možda ste samo bili konkurencija? Možda im je jednostavno bilo potrebno da vas omalovaže da bi se sami osećali bolje? Možda ih uopšte nije ni bilo briga…?
Šta god da je u pitanju, Tanjina priča je samo jedna strana medalje. I samo naizgled – ona bolja strana, jer Tanja je, čini se, ipak uspela da se izbori za sebe i ne ostane u senci preterano brižnih i preterano ambicioznih roditelja. U suštini – podjednako se ne snalazi u svojoj ulozi, baš kao ni oni o kojima roditelji nisu brinuli uopšte. I prezainteresovani i nezainteresovani roditelji u principu čine da dete nikada ne nauči da se nosi s uspehom – ni onda kada mu ovaj stalno izmiče iz ruku, još manje kada ga, na sopstveno zaprepašćenje, ostvari.
I kad će ta treća knjiga..? – prekida me. Ne znam, kažem. Ne zavisi od mene. Nekad mi se čini kao da je i prve dve napisao neko drugi. I ti meni pričaš o skromnosti…? – pita me. Ma… drugo je ovo moje pisanje, ti radiš ozbiljan posao, kažem i odmahujem rukom. Uostalom, svako može da piše. Tanja me gleda ispod oka. Može li..? Zašto onda svi ne pišu? Ne znam, kažem. Možda samo nemaju dovoljno sreće.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar