Nekada davno davno, današnjom ulicom Srpskih vladara protezao se Kragujevački drum. Kako kažu knjige iz hiljadu osamsto sedamdeset i neke, ulica se zvala – Milanova, po knezu Milanu Obrenoviću. Dvadesetak godina kasnije, naziv je donekle izmenjen u Kralj Milanovu ulicu, potom Ulicu kralja Milana i tako sve do posle “onog“ rata, kada se naziva Ulicom maršala Tita.
Maršal Tito se junački održao sve do devedesetih godina prošlog veka, kada potez od Slavije do Terazija postaje Ulica srpskih vladara, kako je i danas nazivamo. Dakle, sama promena imena ulica, gradova pa čak i čitavih zemalja, nije nešto što nam se dešava prvi put. Međutim, uprkos tome što ta moda nije od juče – svaki put uzbuni neke stare duhove.
Od svih gradova u kojima sam boravila, Sarajevo i Beograd igraju posebnu ulogu. U Sarajevu sam rođena, još u vreme u kome je Titova bila Titova, svom svojom dužinom, od Vječne vatre pa do Baščaršije. U Beograd sam došla zahvaljujući mahnitoj igranci nekih drugih vladara, koji nisu zaslužili da im se, po imenu, nazove ni klozet na železničkoj stanici u Stalaću a kamoli kakav viđeniji sokak.
Odlazeći iz Sarajeva, mislila sam kako nikada više neću biti u stanju da volim ni jedan drugi grad. Beograd me je, kao i mnoge pre i posle mene, uverio u suprotno. Udvarao mi se šmekerski kako samo on zna, polako i uporno. Da me je osvojio – shvatila sam onog trenutka kad mi je, po povratku s nekog putovanja, postalo jasno da dolazim kući. Uprkos činjenici da kućni prag više nije počinjao gore kod Bentbaše, već nadomak Geneks kule.
Tokom godina, na moje oči, vlast, ova ili ona, menjala je nazive ulica gradova koje volim. U Sarajevu su, u pokušaju da se obračunaju s prošlošću, brže bolje Titovu nazvali ulicom Mula Mustafe Bašeskije, i to svom svojom dužinom, od Vječne vatre pa do Baščaršije. Beogradska ulica je, potom, preko noći postala ulica Emerika Bluma.
Emerik Blum je u sećanju starijih Sarajlija ostao neko ko je svakako zadužio grad, naročito u vreme dok je bio predolimpijski gradonačelnik. Ali, ono što je ostavilo gorak ukus je da to nije urađeno toliko iz poštovanja prema nekadašnjem gradonačelniku, koliko iz potrebe da se potrgaju sve veze sa onim što smo nekada svi zvali našim. Kao da nikada nijedan Haris nije bio na derneku u Beogradu. Kao da se nikada ni jednja Višnja sa Tašmajdana nije udala u Sarajevo. Ali dobro.
Da su Tito i Beograd u jednom trenutku stavljeni na spisak bivših, od strane nekih nacionalnih ksenofoba, to i mogu da shvatim. Ono što ne mogu da shvatim je da je Omladinsko šetalište najednom postalo Vilsonovo (kao da to nije i bez toga već bilo?), a ulica Indire Gandi – samo Gandijeva? Braće Ribar je naprasno osvanula kao Porodice Ribar (valjda je i to ‘’braća’’ vuklo na nekakvu sramnu prošlost, šta li…?).
Verovatno iz istih pobuda, samo s ove druge strane, jedna Igmanska na Zvezdari, postala je Jovana Ćirilova. Nakon Igmanske, na red su evo došle i Sarajevska, Zagrebačka, Mostarska i tako dalje, dok god se iz naš ne izbriše i poslednji trag da smo nekada negde bili jedan narod i imali neku zajedničku prošlost. Da nije tužno, bilo bi smešno.
Nažalost, forma je još jednom stala ispred suštine. Još jednom smo se narugali onom malom, čestitom čoveku kome naziv ulice u kojoj živi ne znači ništa, ako u njoj nema kanalizacije, ulične rasvete, pijaće vode ili struje, ma gde on bio – u Sarajevu ili Beogradu.
Danas, kada odem u Sarajevo – teško mi je da uđem u trag novim nazivima. Naročito u razgovoru s mlađima, koji ne pamte one stare. Tada se obično orijentišemo uz pomoć nekih drugih koordinata. Čekam te kod Egipta… Biću na Malti kod velepekare… Kod Jadranke sam na Grbavici… Na kafi sam, baš vizavi katedrale… Ili desno od nekadašnje Estrade. Tamo, kod Sloge.
Ali – ja ću se nekako snaći. Sve dok u Sarajevu, onakvom kakvim ga pamtim, postoje ljudi koji me vole – mi ćemo se već lako sresti i poznati. Dok u Beogradu postoji i jedan čovek koji zna da ovaj grad ne čine ulice, još manje njihovi nazivi, već ljudi koji u njemu žive, ljudi otvorenog srca, koji prihvataju svakog ko u grad dođe – bez obzira na to odakle ide i iz kog je nomadskog plemena – Beograd će biti svoj i velik.
Zbog toga me i neobično obradovao grafit koji je osvanuo pre neki dan u gradu na dve vode: SARAJEVSKA, BRE! – pisalo je velikim crnim slovima. I zbog toga ću, kada jednog dana ponovo odem u Sarajevo, na nekom zidiću tamo u Emerika Bluma ispisati: BEOGRADSKA, BA..! Toliko mu barem dugujem.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar