– Pozdravi decu. – govori mi dok stoji na vratima. – I javi se kad stigneš kući. – Hoću, ne brini… – I pazi kako voziš…! – Tata, nisam dete… I nisam dete. Dugo već. Ali me prestravi, svaki put – to naše stajanje ispred vrata. I svako tvoje mahanje i moj pogled odozdo, s dna stepenika… I ne znam…
I ja bih želeo da volim Kao majka i sestra, ili voljena žena Nežno i toplo i večno, za sva vremena Da imam lakoću i ljubav ptice I majčino srce-srce lavice Ali nama, očevima, to nije dato Ne može tako bato Ni-na,na-na, kuco i maco I zlato umiljato Kad otac voli sina To mora biti veliko kao planina Ko Tara…
Hajde sad, pročitaj zadatak ispočetka, reče otac i otpuhnu veliki kolut dima.
Pročitala sam, tata, sto puta.
Pročitaćeš vala sto i prvi put, bio je uporan.
U voćnjaku je bilo šezdeset stabla…
-Hajde, Dino, dosta više tih vesti, oladi mi se supa..! – reče majka i skloni šerpu sa ringle. – Mašooo…! To i za tebe važi isto…!
– Stani, bona, ne deri se… – odmahnu otac rukom. – Vidiš da gledam vijesti.
