Sutra je Osmi mart. Ako neko pita, to je onaj dan kada deca učiteljicama nose saksije s jagorčevinama kupljene pre škole u Maksiju, umotane u celofan, dan kada se bakama poklanjaju karanfili a na času likovnog majkama prave čestike u obliku srca koje posle dugo čuvamo među stranicama kuvara ili kakve druge debele knjige. Ako neko pita, na baš taj…
Dovoljno dugo sam žensko da znam da za lepotu ponekad čovek mora da stisne zube, pa i da pretrpi koješta. Dovoljno dugo poznajem dovoljan broj žena, da znam šta su sve u stanju da podnesu zarad lepote – od osmočasovnog radnog vremena na štiklama od deset santima, preko depilacije prepona toplim voskom, čupanja obrva, anticelulit masaže kojekakvim oklagijama što ostavljaju…
Sećam se, imala sam devet godina. Treći razred osnovne, tamo – davne osamdeset i šeste, sedme, ne znam više. Išla je u razred sa mnom jedna Ivona. Bleda, crne duge kose, češljane na razdeljak posred glave, uvek u nekakvoj crnoj rolci, pravi horor lik. Elem, Wrigley’s žvake su bile retkost tih dana. Baš prava retkost. Sećam se, izvlačila sam mami…
Zemljo, majko… ti na kojoj smo se mi, kopneni sisari, namnožili k’o kusi psi, ti na kojoj se prvi majmun uzdigao na dve noge, a potom počeo da koristi oruđe, vatru, peglu, ringlu i daljinski – kaži, jesmo li se ičemu stvarno naučili…? Reci, šta kažu oni koje u tebe zakopaju..? Jesi li brojala ikada..? Sve one nevine, one kojima…
Otišao je. I nije otišao samo on. Otišlo je s njim celo jedno vreme čiji je čuvar bio. Stražario je na kapiji naše mladosti, naše nevinosti, naše dobrote – svega onog što je u nama bilo ljudsko, bezvremensko. Nije on bio samo svirac, mada je bio – i to veliki. Nije on bio ni pesnik – mada je bio –…
