Polovina je novembra. I za razliku od nekih prethodnih novembara – ovog puta nema pretpraznične euforije. Niko me ne pita “gde ćete za Novu“, niko se ne čudi što grad već uveliko nije okićen, ona jadna šljašteća jelka na ulazu u Maksi preti da pokupi opasan kompleks niže vrednosti jer je gotovo niko i ne primećuje, a oni retki koji…
Ako neko pita, postoji u fizici ta neka priča o sudaranju naelektrisanih čestica koja kaže da svaka čestica mora da pređe određeno rastojanje pre nego nađe svoj mir. Na tom putu čestica gubi energiju. E upravo tako se i mi osećamo ovih dana. Naelektrisani, sudaramo se jedni s drugima, bez ikakvog smisla i reda i usput – gubimo onu dragocenu…
Moj deda po majci je bio stolar – visok i naočit čovek ali uvek pomalo nakrivljen na desnu stranu. Otkako pamtim, nosio je kariranu košulju poput kakvog kanadskog drvoseče i onu veliku trouglastu grafitnu olovku iza uha. TOZ – pisalo je na njoj zlatnim slovima. Tvornica olovaka Zagreb. Pre nego što bi hirurški precizno povukao linije na drvetu, uvek bi…
Gospodo draga, svi vi… Koji se iz petnih žila upinjete da prikrijete svoje paorske korene I koji se pravite da vam preci nisu išli za volovima Kroz brazde Pa kažete da ne znate šta je selo I nikada se niste makli iz centra, onog užeg, dabome Vi koji ste peta generacija ovih I nikako onih Koji su s kravama pod…
Prvi septembar, domaći film, tri reči. Simonida Sida Marković. Svakog prvog septembra, na Radio Šumadiju i udružene radio stanice pristizale su želje, čestitke i pozdravi. Srećan polazak u školu unuku Milovanu žele baba Milenija i deda Dragutin Popović iz sela Donja Gorevnica kod Čačka. Pa onda kreće harmonika, sitno i glas Side Marković, numera, koja druga nego – Mamino prvače.…
