Ima tih nekih dana kad ništa ne ide kako treba… kad ne čuješ alarm, pa se uspavaš, pa u sedam i petnaest skačeš iz kreveta kao oparena. Usput odvališ malim prstom o ivicu kreveta, a ne smeš da opsuješ da ne probudiš decu. I, baš k’o za baksuz, vrata zaškripe. A sočivo ti ispadne u lavabo. Pa kažeš – a što…
Moja baba bila je jedna žena na svom mestu. Kroz njenu kuću prodefilovalo je ljudi koliko i kroz Holidej In za vreme Olimpijade u Sarajevu. Da je imala knjigu utisaka, verujem da bi mnogi upisali kako je vredna i pedantna. Čak i putnici namernici koje bi slučaj naneo u gluvo doba, mogli su da posvedoče kako je kod nje uvek…
A šta ćeš, sačekaj još malo. Znaš kako se kaže – “strpljen-spašen“. Uostalom, nikom danas nije lako. Šta bi ti..?! Vidiš kako svet živi. Koliko godina imaš..? Nije ti više dvadeset. Ko još normalan upisuje fakultet u tvojim godinama? Sin ti je apsolvent. Niko tebi ne brani da radiš to što voliš, samo to tvoje ne plaća račune. Čuj –…
U vreme kada sam ja načinjala dvocifren broj godina, nama je bio čelendž da ostanemo napolju do mraka. Ili da ostavimo svoje inicijale na tarabi. Ili se ne odazovemo iz prvog puta kada te majka vikne s terase. Ili da siđemo u mračni, memljivi podrum po teglu džema, sami, izbrojimo do deset i onda udarimo šturu uz stepenice. Danas, tridesetak godina…
Mnogo se nekakvog straha nakotilo u poslednje vreme. Slušam te neke ljude, pametne, sposobne, elokventne, jednom rečju – sjajne, i nešto mi baš bude teško. Jer svi se do jednog – plaše. Neskriveno, iskreno, gotovo opipljivo plaše. Pritom, to više nisu oni uobičajeni strahovi, strahovi na koje smo inače navikli. Niko se više ne plaši mraka, miševa, insekata, krvi, letenja….…
