Jeste, bila je kiša i mrak i maska na tvom licu i da, hodala sam onako kako ljudi inače hodaju kad je zeleno za pešake na izdisaju, ali i te tri sekunde su bile sasvim dovoljne da mi ušetaš u vidno polje i ostaneš u njemu još dugo nakon što se sakriješ ispod kišobrana, verovatno užasnuta pomišlju da bih mogla…
Elem, što se zimnice tiče, kupili 12 tegli ajvara. U proseku nam jedna traje po dva dana, dakle pojescemo ih pre Aranđelovdana. Šljive skupljala nisam, dakle – palačinke samo s eurokremom, kupus ako stavimo – stavili smo. Ako ne – poslužiće i onaj vakumirani iz Maksija. Rođena baba mi svake noći dolazi u san i govori: – A kamo turšija…?…
Kad malo porazmislim, ovaj život nije ništa drugo osim beskonačan niz nekih samo da mi je… Samo da mi je da ne moram u krevet još malo. Samo da mi deda kupi loptu što mi je obećao: Samo da me ne teraju da recitujem pred gostima. Samo da mi je da završim tu osnovnu. Samo da mi je da prestanu…
Ti bi da se svi druže s tobom, al’ da nikome ne daš da prepiše na kontrolnom iz geografije. Ti bi da te svi vole, al’ da ih i dalje tužakaš učiteljici. Ti bi da imaš sve petice, a da ne moraš da radiš domaći. Ti bi da se ona Ana iz petog dva zaljubi u tebe, al’ da nastaviš…
Da se ja pitam, ja bih ALI izbacila iz svih čitanki i udžbenika, i uopšte uzev – iz upotrebe. Kažu, ALI je veznik. Nikakav to veznik nije, niti znam da je ikada ikoga jedno ALI vezalo. ALI samo razdvaja, unosi nemir, uzima želje za taoce i sve u svemu – ne valja pet para šarenih. I zato je ALI najgora…
