Javila mi se baba juće. Kaže “kakav ti je ono kolač“? Slavski, što? Šta si ono našarala o’zgo, što ga upropasti onako, ko ti je rekao da lišće ide na kolač… ? Nije to lišće baba, to su latice. Cveće. Cveće…? Pa da, cveće…to ti je ono kao – da nam sve u kući procveta, kapiraš…? Ne kapira baba, sine.…
Jedan margarin, tri šolje od bele kafe mleka, jedan prašak za pecivo, Brašna po potrebi. Zamesiti testo, ni tvrdo ni mekano. Brate baba, šta ti je “ni tvrdo, ni mekano“…? Sva se ulepih, vidi! Pa ‘nako, bože, dete – kako ne znaš, ni tvrdo ni mekano. Nego srednje, da se ne lepi.Dodaj još brašna. Koliko je to još? Pa još!…
Rođeno mi je dete reklo da mu idem na živce s tom svojom zemljom i pričom “kad sam ja bila mala“… Znaš, mama, da te ne znam, stvarno bi’ mislila da si neka paćenica, majke mi. “Kako smo mi lepo živeli, kako smo mi spavali po klupama, kako smo letovali od jedne plate i još nam ostane da imamo kad…
Bebo, one su opasne ribe. One Dubai poznaju kao svoj džep. One upiru prstićima u kameru. Nemaju mimiku. Nemaju bora. Njihove oči su nestvarno plave. Pogledi čelični. Obrve crtaju ‘’na opasno’’. Njihova poprsja dodiruju bradu. One svoja ulepšavanja zovu ‘’remontima’’. One “sa mnom“ pišu zajedno. One su arogantne. Uskog nosa. Širokih kukova. One se mazno njišu. Zabacuju svoje nadograđene kose.…
Kada su, hiljadu osamsto i neke, braća Grim napisala Crvenkapicu, nisu ni slutili da će dve stotine godina kasnije u jednom Beogradu, u jednoj ulici koja nosi njihovo ime, jedan stariji bračni par biti pronađen mrtav i to ni manje ni više nego nakon tri godine. Ni ja nisam slutila da će to biti prva vest koja će me sačekati…
