Otkad znaš za sebe – oduvek nekud žuriš. Žuriš u školu. Žuriš iz škole. Žuriš na trening. Žuriš na večeru. Gutaš, ne žvaćeš. Posle žuriš u grad. Čeka te onih petnaest akademskih. Smišljaš izgovore. Nije bilo tople vode. Tramvaj je stao, morala si pešice. Onda žurite zajedno u bioskop. Film samo što nije počeo. Posle opet žurite na neki poslednji…
Ništa čoveka ne zaustavi kao taj tupi zvuk kad grumen ilovače padne na sanduk. I ništa više nije važno. I nema više pitanja. Ni šta ćemo za ručak. Ni ima li mleka. Ni zašto si kupio ovu papriku. Jesam ti lepo rekla – baburu. A jogurt, zaboravio..? I šta sad da radim…? Kako da napravim pitu? Vidi, sve mi se…
Dva i pedesetdva. Neko zvoni. Nešto zvoni. Spavam. Krajičkom budne svesti napipavam sat. Pa telefon. Pa Vladu. I opet telefon. Stiskam one dugmiće i pomislim – mama. Uvek mi ona pada na pamet, kao da celog života onaj baksuz u meni očekuje da mu usred noći saopšte lošu vest. Brinem, tačno je. A brige su molitve za ono što ne…
Ama zamal’ se ne udavih kad mi Vlada, onako usput, za ručkom reče da mu je Rođa pre neki dan tražio dve hiljade evra na zajam. Šta će Rođi dve hiljade evra? Da kupi auto. Zar on nema auto? Ima, al’ sad kupuje sinu. Aha. Ček’ malo…? Onom sinu što ide u srednju školu? Pa da, reče moj muž. Puni…
Spava sad, rekla je Sandrina majka i pažljivo zatvorila vrata. Lekari su rekli da treba mnogo da se odmara, dodala je. Nisam znala šta da kažem. Smesti se ti, dušo, sad ću ja…rekla je i odgegala u kuhinju. Sedela sam na kauču, zagledana u njene fotografije. Bile su posvuda, na malom stočiću, komodi, zidovima… Na svakoj je bila nasmejana, srećna.…
