Iz mora stvari o kojima prosečan čovek danas eto – brine, ispliva i maternji jezik! Napadoše ženu koja živi “vani“ jer sa svojom decom u toj istoj kući “vani“, razgovara na “vani“ jeziku, a ne jezikom zemlje iz koje su potekli.
Pa, dobro. ‘Ajmo ovako. Prvo – njena je lična stvar šta će i kako će i s kim će u svojoj kući govoriti. Drugo – dobro je da na bilo kom jeziku razgovara, jer su u pitanju deca “izvesnog“ uzrasta. Kao majka dvoje u “izvesnom“ uzrastu, i sama se često pitam “da li ja govorim kineski“ i “pričam li ja zidovima“ – kad me niti čuju, a još manje razumeju. Kao treće – maternji jezik je po pravilu onaj koje ljudsko biće prvo progovori ili sa kojim se najviše identifikuje (dakle, može biti i jezik sredine u kojoj se boravi) – a ne, kako je uvreženo mišljenje – jezik na kojem te mater šalje po hleb i jogurt. Četvrto, jezik smo sami doveli do apsurda onog trenutka kada smo jezike s ex-Yu govornog područja svrstali u strane, te se i dan danas čudimo kad vidimo prevod s hrvatskog na srpski, srpskog na crnski, crnskog na gorski i tome slično. I peto, svima koji su ženu napali, jer pričati stranim jezikom – nije patriotski imam da poručim da sam se u životu više puta uverila da isti ti koji preziru strane jezike, teško snalaze sa svojim sopstvenim – te da se uzmu u pamet i porazmisle šta to mi “patriote“ možemo da učinimo – pa da taj svoj jezik sačuvamo, za početak – od nas samih?
Jer, lako ćemo za one gastarbajtere koji eto tako malo – zaborave, pa nakon par godina krenu da puckaju prstima “kako se ono na našem kaže…“? Ajne hoze za dijete od tri jare…Ko će ovo calen…? Imaš li malom dat’ za tašengeld… Jedanaest meseci godišnje, “vani“, strano govorno područje, naših – malo, ulenji se i mozak, nije im zameriti.
Nego, da vidimo mi šta ćemo s nama? Kako to da smo mi, sve tako pismeni i usmeni, uspeli da pokvarimo ovaj naš rođeni jezik, i to na domaćem terenu? A nije tako komplikovan, ako ćemo pravo – piši kao što govoriš, govori kako je napisano. Šta nama nije jasno, pa ne znam i sa mnom pišemo zajedno? Kada smo mi počeli da sumljamo? Kada se to kod nas primilo čak štaviše? I tu nije kraj, nego smo na sve to ubacili još milion malih tuđica pa tako lajkujemo, menšnujemo, skrinšotujemo, šeramo – kako nam šta padne na pamet.
Čovek, da bi mogao da priča, mora da ima razvijen vokabular (iliti rečnik). Rečnik se najbolje obogaćuje čitanjem. A kako mi retko čitamo, ne preostaje nam ništa drugo nego da se poslužimo poštapalicama poput “ovaj…onaj…brate…druže…kako se zove…znači,znači…“ Kad nam i toga ponestane, a mi lepo ubacimo poneki LOL, OMG ili zalepimo smajli – šta nam tešto..? To je što se direktnog govora tiče. U onom indirektnom, govor tela odradi pola posla – malo podignuta obrva, malo napućena usta, malo se raširimo dok hodamo, pa prekstimo ruke u gard, po potrebi, širimo nozdrve, hraknemo, zarežimo, lanemo… Jel’ ima neko da nije razumeo…? Nema? Dabome da nema.
Elem, dok god nam ne postane jasno da je kultura izražavanja važna koliko i svaka druga (kultura ponašanja, kultura oblačenja, ophođenja, stanovanja…), te da se ta ista kultura nosi iz kuće i dalje kroz život – neguje, dobar dan, hvala i molim biće svedeni na nivo incidenta, na ispite ćemo odlaziti u atlet majicama, starijima niko neće ustajati u prevozu (š’a e bilo matori, te diro neko..?), te ćemo i sami nekako utihnuti i ovaj će svet biti prepušten – nemuštima. Na milos’ i nemilos’.
Jer jasno? Kako, bre, nije…?! Sprdate li me to, ‘alo…?
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar