Nekom nešto smešno..?

Nekom nešto smešno..?

“Ljudi u neverici gledali snimak! Svi smo pogrešno cedili testeninu..“

Da, upravo je tako glasio naslov koji mi je iskočio na telefonu jutros. Nije sigurno bio najgori koji sam u životu pročitala, ali jedan od banalnijih – svakako. Ovo malo preostalog zdravog razuma me je sprečilo da snimak odgledam, ali me je svejedno kopkalo: pod a) koga to uopšte zanima, pod b) kakvi su to ljudi za koje je ovo vest i pod c) kako smo, zaboga miloga, dogurali dovde..?

Nisam mogla  a da se ne zapitam i da li će me saznanje o ispravnom ceđenju testenine (ako uopšte postoje ispravni i pogrešni načini) prosvetliti i od mene napraviti bolju osobu? Da li će na bilo koji način obogatiti moj život? Da li ću se nakon što, odgledam snimak, osećati pametnije..?

Nisam mogla a da se ne zapitam i koji je nesrećnik jutros došao na posao i dobio zadatak da prenese jednu takvu “vest“…? Kakva ga je muka naterala na to..? Je li ponosan na to što radi..? Ako jeste – zašto se potpisuje inicijalima..? I ko to tamo pokušava da od nas napravi potpune idiote..?

Ne znam. Ne znam ni koga zanima, ni kome je to vest. Ne bih tačno umela da kažem ni ko to tačno nama manipuliše i u koje svrhe, ali znam da toliku količinu potpuno nebitnih informacija nikada nismo imali. Barem ne u meri u kojoj je imamo danas.

Danas smo, drugarice i drugovi, više nego ikada, izloženi bujici gluposti. Ne znam da li smo šta i kome skrivili, ni jesmo li deo nekakvog zlog eksperimenta, ali znam da mi sve to liči na neku bolesnu igricu u kojoj nas neko, slučajno ili ne, vraća na pećinska podešavanja.

Znam da nam, na primer, deca slušaju muziku koja bi se teško mogla svrstati u konkretan žanr. Znam da polovinu tih pesama ne razumem  jer su im glasovi deformisani do neprepoznatljivosti. Znam da nam danas pevaju neki gutači slogova. Knjige pišu oni koji ne čitaju. Emisije vode priučeni naturščici koji govore “sumljam“ i “čak štaviše“. Znam da više ne čitamo kao nekada. Znam da u pozorišta ne idemo. Znam da iz škola izlazimo polupismeni. Znam da ne umemo da pomnožimo dva dvocifrena broja bez kalkulatora. Znam da je onaj “neverovatni snimak“ pregledalo pola miliona ljudi i znam da mi se to ama baš ništa ne sviđa.

Dobro. Ko je kriv..? Društvene mreže? Tehnologija koja je, umesto da nam pomogne u komunikaciji, proširi vidike, napravila od nas obične neznalice..? Neke buduće “motače kablova“..?  Ko je, uopšte, u naše ime, ugovorio taj brak između hleba i igara..? Da li je količina gluposti i brutalnosti koja nam se svakodnevno servira na svim mogućim ekranima proporcionalna broju klikova koje privlači..? I kuda su se deli pouzdani izvori..? Proverene informacije? Šta nam to deca gledaju kad ne znamo?

Gde je nestao jedan Dejvid Belami, Timoti Bajford, Dragan Laković..? Šta se desilo sa svim onim edukativnim sadržajima, s vremenom kada si na televiziji stvarno mogao nešto da čuješ i naučiš…? Zašto našoj deci više niko ne priča priče iz daleke Afrike, hladnog Antartika, zašto im se, barem ponekad ne servira neki dobar dokumentarac o fokama, antilopama, o močvarama Bramaputre..? Zašto je “koliko sati traje dan“ postalo nagradno pitanje u zabavnim emisijama kolažnog tipa koje se emituju u udarnom terminu nedeljom..? I šta je sramnije u celoj priči – postaviti takvo jedno pitanje ili pristati da odgovoriš na njega..?

U kom smo to presudnom trenutku pristali da nam se servira ta gomila jeftinog sadržaja a mozak pretvori u kašu..? Je li sve počelo još davnih devedesetih kad su nam uvalili španske serije ili nešto kasnije, kada su na društvenim mrežama i frekvencijama pravo glasa dobili i oni koji  nemaju šta da kažu..?

Je li ovo možda samo zaslužena kazna jer smo dozvolili da nam se u zemlji jednog Mokranjca primi turbo folk, da za sobom povede tabloide, žutu štampu, lošu produkciju, gomilu jeftinih glumaca…? Bilo kako bilo – i ta roba je očigledno našla svog kupca. Da li je u odsustvu nekog kvalitetnijeg sadržaja, nacija podlegla pred najezdom svega i svačega..? Ili smo, zbog želje da “malo odmorimo mozak“ počeli da se smejemo na silu…?

Šta će s nama biti kada se, jednog dana, taj “odmor mozga“ završi…? Da li ćemo se za deset godina svi potpisivati palcem..? Hoćemo li izmisliti neke nove gramatike, ne znam pisati spojeno, a razdvajati neću i nemam..? Hoće li kritičko mišljenje kao takvo prestati da postoji, a intelektualci sasvim zaćutati i propustiti neke nove klovnove u prvi plan..? Bojim se da hoće.

A kada shvatimo da nas je ovaj jeftin cirkus skupo koštao, neće nam preostati ništa drugo nego da ćutimo i ocedimo tu testeninu do kraja. Dabome, u neverici.

Možda će Vam se svideti

2 Komentara

  • Marina 02.08.2020 00:14

    Mislim da se kaže Bramaputra. Nadam se da je greška u kucanju.

    • duda 03.08.2020 19:28

      Ispravljeno. Neka nam to bude najveća greška 🙂

Postavi komentar