Ti bi da se svi druže s tobom, al’ da nikome ne daš da prepiše na kontrolnom iz geografije. Ti bi da te svi vole, al’ da ih i dalje tužakaš učiteljici. Ti bi da imaš sve petice, a da ne moraš da radiš domaći. Ti bi da se ona Ana iz petog dva zaljubi u tebe, al’ da nastaviš…
Da se ja pitam, ja bih ALI izbacila iz svih čitanki i udžbenika, i uopšte uzev – iz upotrebe. Kažu, ALI je veznik. Nikakav to veznik nije, niti znam da je ikada ikoga jedno ALI vezalo. ALI samo razdvaja, unosi nemir, uzima želje za taoce i sve u svemu – ne valja pet para šarenih. I zato je ALI najgora…
Ne stariš kad počneš da nosiš brufen od šesto u unutrašnjem džepu. Ni kada primetiš one fine linije oko očiju i usta. Ne stariš ni kada počneš da tukneš na beli luk. Ni kada u sred leta prigrneš pulover oko krsta Ni kada počneš da jedeš pihtije. I pokušaš da izračunaš kolika bi ti penzija mogla biti, jednog dana. Ne…
– Ali, mama, nisam ja kriva… sam je skočio na mene… – Nisi..? Nego ko je kriv..? Ko..? Da nije moj pokojni otac došao i odvezao ga..? Ne bi on preskočio ogradu onako, iz čista mira. Mora da si ga čačkala. – Nis.. – Jesi, jesi sigurno… I brate mili, što ti uvek moraš da napraviš neku glupost..? Kako su…
Zvuk je dolazio izdaleka. Dalek, nerazgovjetan, šuštav poput loše stanice na radiju. Nestajao bi i vraćao se – pomiješan sa škripom kočnica, hukom sirene, vjetra, pasjeg laveža, dječijeg plača, uzdaha nekog nepoznatog starca na samrti. Potom su došli glasovi. Duboki, usporeni poput ploče na trideset i tri obrtaja – razlijegali bi se prije nego što je uspjevala da ih razazna…
