Da se ja pitam, ja bih ALI izbacila iz svih čitanki i udžbenika, i uopšte uzev – iz upotrebe. Kažu, ALI je veznik. Nikakav to veznik nije, niti znam da je ikada ikoga jedno ALI vezalo. ALI samo razdvaja, unosi nemir, uzima želje za taoce i sve u svemu – ne valja pet para šarenih. I zato je ALI najgora…
Ne stariš kad počneš da nosiš brufen od šesto u unutrašnjem džepu. Ni kada primetiš one fine linije oko očiju i usta. Ne stariš ni kada počneš da tukneš na beli luk. Ni kada u sred leta prigrneš pulover oko krsta Ni kada počneš da jedeš pihtije. I pokušaš da izračunaš kolika bi ti penzija mogla biti, jednog dana. Ne…
– Ali, mama, nisam ja kriva… sam je skočio na mene… – Nisi..? Nego ko je kriv..? Ko..? Da nije moj pokojni otac došao i odvezao ga..? Ne bi on preskočio ogradu onako, iz čista mira. Mora da si ga čačkala. – Nis.. – Jesi, jesi sigurno… I brate mili, što ti uvek moraš da napraviš neku glupost..? Kako su…
Zvuk je dolazio izdaleka. Dalek, nerazgovjetan, šuštav poput loše stanice na radiju. Nestajao bi i vraćao se – pomiješan sa škripom kočnica, hukom sirene, vjetra, pasjeg laveža, dječijeg plača, uzdaha nekog nepoznatog starca na samrti. Potom su došli glasovi. Duboki, usporeni poput ploče na trideset i tri obrtaja – razlijegali bi se prije nego što je uspjevala da ih razazna…
Baš ti zavidim, rekla je Donka, dok smo zatvarale smenu. I ne samo ja, nego i sve one tamo – dodala je i pokazala rukom na šalter koji nas je delio od četiri usahle blagajnice. Isprva sam pomislila da će reći da dobro izgledam za svoje godine, da imam lepu kosu ili prosto istrtljati jednu od onih gluposti koje žene…
