Parkiraj tu, šta te briga. Ne piše nigde da je zelena površina.
Baci slobodno, ne vidi niko. Ima ko to čisti.
Ja samo nešto da pitam, na minut. Žurim.
Priča mi jedna moja pre neki dan kako joj mali stalno pada. Lepo napreduje, nema smetnje ali dete svako malo – padne, udari se. Ostaće posledice, veli. Pa, kol’ko je to ‘’svako malo’’, upitam. Ona se zamisli… A, eto, kaže, bar dva puta dnevno. E…? Čak dva puta…? Tu se već i ja zabrinuh. Ne za dete. Za nju.
Nekada davno, znala sam da ostanem sa pet maraka u novčaniku i dva jaja u frižideru i to prihvatim gandijevski, mirno. A onda… Onda sam postala majka.
I drvo kad ostari, svašta se na njega nakalemi a da neće na čovjeka, pa je li…?
Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe.
