Nekada davno, znala sam da ostanem sa pet maraka u novčaniku i dva jaja u frižideru i to prihvatim gandijevski, mirno. A onda… Onda sam postala majka.
I drvo kad ostari, svašta se na njega nakalemi a da neće na čovjeka, pa je li…?
Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe.
Stajao je ispred mene. Dovoljno blizu da osetim miris ustajale kolonjske vode sa dna bočice, kolonjske vode u obliku šišarke – jedine uspomene na otmene berbernice u koje je nekada davno odlazio nedeljom. Dovoljno blizu da primetim tragove moljaca, rasparane šavove kaputa nevešto ufircane belim koncem i dugmad boje ćilibara koja se klate.
‘’Koliko muške dece, na toliko se delova deli imanje roditeljsko, i svako dete muško dobija ravan deo.’’
*Član 397, Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine
Šta se promenilo od hiljaduosamstočetrdesetičetvrte pa na ovamo..?
