Ušle su u čekaonicu tek nešto iza devet. Mlađa žena je vodila stariju pod ruku. Sačekaj me tu, rekla je i ostavila je posred hodnika. Bakica, od svojih sedamdesetak godina osvrtala se oko sebe. Ne znajući kuda da krenu, cipele su se teško odvajale od zelenog linoleuma.
Mršavim rukama je stiskala iskrzali platneni ceger.
Jel’ slobodno, upitala je.
Slobodno, rekoh i stavih torbu u krilo.
Teško neko vrijeme, uzdahnu žena i izvadi platnenu maramicu opšivenih rubova iz džepa. Ne mere se izdurat’, dodade. Klimnuh glavom u znak potvrde.
Šta ga je svijeta, nastavi ona. I sve ovo bolesno…? – začudi se.
Biće da jeste, rekoh.
Žena ponovo uzdahnu.
Nije mi za mene, nego ovol’ka mlados’… Pa kad se to prije upropasti…? Meni anamo u domu zdravlja biva dadoše hitan uput… A šta će meni hitan uput, ne žurim ja niđe, doktore, moje je prošlo…
A vidi ovog jada, reče i pokaza rukom na dupke punu čekaonicu.
U nas u selu neki dan umrije žena, mlada, četvero djece za njom ostalo. Sve jedno drugom do uha. A ni na šta se, sirota, nije žalila, već samo da je trbuh dole nisko boli. Kad joj je pozlilo, doš’o sanitet po nju, odvezli je i nisu je haman više ni vratili. Samo rekli da je trebala ranije doć’. Dvajes’ i tri godine, gr’na rano… Njoj je treb’o hitan uput. Njoj, ne meni. Djecu ima, a ja – samo mačku jednu.
Do prije dvije godine – ništa mi nije falilo. Samo nisam vidjela plest’. A volim da pletem, šta ću, tako se zanimam. Šta sam ti ja, gr’na rano, svega naplela… Čarapa, džempera, ne zna se broj, to se u Njemačku, ma u Australiju slalo. E onda me ufati neka slabost, nisam ti mogla na noge. Hajd’ kod jednog, hajd’ kod drugog, ne znaju ništa, samo se zgledaju. Dok se ne nađe jedan pametan pa me posla na oni rengen.
I eto… Našli mi ono najgore, taman povr’ bubrega. Neka su, kažem onom doktoru. Mora se od nečeg i mrijet. I drvo kad ostari, svašta se na njega nakalemi a da neće na čovjeka, pa je li…? Ova moja mahnita sestra, navrla da me vodi kod specijaliste. Ja kažem neću bona, pusti me, stavi me na prvi voz, kući da idem, a ona u plač. Da idemo pa da idemo..! I šta ću, kud ću… ja sam ti ovo maksuz zbog nje došla, šapnu mi. Ko da je meni do mene, al’ ne da ona kazat’. Ima neki doktor, veli, ćaća mu je odozdo, iz našeg sela, pa da proba, da pita… da me aperišu. A šta me imaju aperisat’…? Bolje da me ne otvaraju. Nek’ mladost liječe, mi ćemo se već snać’… Kome je vijeka tome je i lijeka… Uh, eno je, ide…Nemoj reć’ da sam ti sve ovo ispričala, živa bila. Sve galami na mene kud god da krenemo. Kaže – ne umijem se ponašat’ a ja je podigla od kile mesa… Jes’ moja, brate, al’ je ters. A ti, djete, što si ti došla..?
Ja…? Ja svratila. ‘Nako.
Tekst: D. Bakić
Photo: Piqsel
Postavi komentar