Znaš, da se čoveku, nekim slučajem, oduzme sve – sve uspomene koje ima, fotografije, da se dogodi da više ne može ni da vidi, ni da čuje, ni da dodirne nekoga, da zaboravi sve ukuse, sve reči koje je ikada čuo ili izgovorio – mogao bi ceo svoj život samo mirisima opisati. Jer sve počinje i sve se završava, baš…
Kada sam prvi put, pre dobrih trideset i kusur godina, pročitala Andersenovu “Devojčicu s šibicama“, dugo sam plakala. Slika te jadne, bosonoge devojčice, promrzle u snegu, zauvek se urezala u moje, još uvek nenaviknuto na ružne priče, sećanje. Danas sam po drugi put videla decu s šibicama. U trošnoj dvorišnoj kući na obroncima Zvezdare, na čijem ulazu piše Svratište, doživela…
To da se u ovoj zemlji već godinama živi na dug – znamo svi. Međutim, danas pročitah da se na dug i umire. Jer – smrt ne voli veresiju. Naime, u jednom gradu, tu blizu nas, jedna porodica je ostala bez deteta. Bebe. Beba je sahranjena. U vreme sahrane, porodica je imala samo jedan deo sredstava, nakon toga ni to.…
Danas je Dan republike. Ja sam sedamdesetsedmo. Rođena sam čak tamo u ’’onoj Jugoslaviji’’. U zemlji koja se protezala od Triglava do Đevđelije. U zemlji u kojoj su naši dedovi odlazili na radne akcije, Brčko-Banovići i taj rad. U zemlji jednog Ćopića, Andrića, jedne Desanke, jednog Krleže, u zemlji Bijelog dugmeta, Azre i EKV-a. Na kraju, u zemlji Zvezde, Partizana,…
Pričam juče s mojom Gagom – kuka kako je celu subotu sređivala ormare. Te ovo malo, ono veliko, te zimsko, te nezimsko… Uglavnom, tovar stvari odvojila, ne zna šta će s njima. Imaš li koga da mu treba garderobe, pita me. Imam, kažem. Eno u Krfskoj svratište za decu, njima sve treba. Ih, čak u Krfskoj, veli. Nemam ti ja…
