Što ne skide tu belu majicu, rakla bi. Ima tamo dronja kod dede u šifonjeru, navuci nešto, šta bilo… Ko još čisti višnje u beloj majici..?! Ja. Isflekaćeš se. Neću. Hoćeš. Još nije bilo da se nisi isflekala. Dobro, baba, znam… Sve ti znaš, samo ne daš ništa da ti se kaže. Kol’ko si stavila šećera na to..? Kilo. Kilo…?!…
Vidim ga dok pokušavam da parkiram u rikverc. Zapravo, vidim mu samo noge i istanjene đonove. Ostatak mu je negde u kontejneru koji na junskih plus trideset zaudara kao sam đavo. Gasim motor. Vadim ključ. Nastavljam da sedim u kolima i zurim u instrument tablu, kao da želim da mu dam vremena da ode, da se ne sretnemo, da ne…
Možemo i to – da se lažemo, ali zar stvarno misliš da ćemo u svetu koji je video sve – od lažnih vesti i lažnih dojava i lažnih bombi i lažnih para i lažnih diploma i lažnih zuba i lažnih noktiju i lažnih poprsja i lažnih zadnjica i lažne kose i lažnih trepavica i lažnih trudnoća i lažnih kontrakcija i…
Sećam se kao da je juče bilo – mart dvehiljade dvadesete. U spavaćoj sam sobi, radni je dan, rano popodne, u rukama imam priručnik nekakvog bivšeg marinca. Kako preživeti u prirodi, piše na koricama. Počinjem da čitam, i kao i svaki štreber – zapisujem sa strane: Kompas. Dva kompasa, ako se jedan pokvari. Signalne rakete. Dopune za signalne rakete. Tu…
I kad me pitaju na čijoj sam strani… Kako to sad da ti objasnim, i odakle da krenem, rođeni…? Na strani sam onih, koji god da su, kojima već danima vesti stoje kao nekakva kost u grlu. Koji, ma gde da legnu, sa istom mišlju omrknu i osvanu. Kojima je svačija suza sveta. I svačiju brigu brinu. Na strani sam…
