Vidim ga dok pokušavam da parkiram u rikverc. Zapravo, vidim mu samo noge i istanjene đonove. Ostatak mu je negde u kontejneru koji na junskih plus trideset zaudara kao sam đavo. Gasim motor. Vadim ključ. Nastavljam da sedim u kolima i zurim u instrument tablu, kao da želim da mu dam vremena da ode, da se ne sretnemo, da ne…
Možemo i to – da se lažemo, ali zar stvarno misliš da ćemo u svetu koji je video sve – od lažnih vesti i lažnih dojava i lažnih bombi i lažnih para i lažnih diploma i lažnih zuba i lažnih noktiju i lažnih poprsja i lažnih zadnjica i lažne kose i lažnih trepavica i lažnih trudnoća i lažnih kontrakcija i…
Sećam se kao da je juče bilo – mart dvehiljade dvadesete. U spavaćoj sam sobi, radni je dan, rano popodne, u rukama imam priručnik nekakvog bivšeg marinca. Kako preživeti u prirodi, piše na koricama. Počinjem da čitam, i kao i svaki štreber – zapisujem sa strane: Kompas. Dva kompasa, ako se jedan pokvari. Signalne rakete. Dopune za signalne rakete. Tu…
I kad me pitaju na čijoj sam strani… Kako to sad da ti objasnim, i odakle da krenem, rođeni…? Na strani sam onih, koji god da su, kojima već danima vesti stoje kao nekakva kost u grlu. Koji, ma gde da legnu, sa istom mišlju omrknu i osvanu. Kojima je svačija suza sveta. I svačiju brigu brinu. Na strani sam…
Meni su četrdeset i tri. Influensere ne pratim. Ni modu čak. Na malo se toga primam u ovim godinama. Ne čitam žutu štampu. Ne gledam crne hronike. Bolest, starost i smrt me više ne plaše kao nekada. Prihavam to sveto trojstvo kao sastavni deo ovog našeg života. Osim kad umre neko mlad. A danas je umro neko mlad. Pročitali ste, znam.…
