‘’Nerpistajanje na zlo, naša je dužnost jednako kao i činjenje dobrih dela’’
Ok, nije baš da sam se bavila proučavanjem lika i dela Mahatme Gandija, ali stari ćelo je bio u pravu, i ma koliko se trudila da izbegnem floskule, danas, dok čovečanstvo bije svoju najvažniju bitku, više nego ikada verujem da će upravo dobrota spasiti svet.
Juče sam gledala kako se dvojica otimaju oko kolica ispred supermarketa. Jedan – nula za bedbojse. Danas se čovek kog poznajem ponudio da besplatno renovira stan male Anje koja je u požaru izgubila sve. Rezultat je, za sada, izjednačen, ali ostaje pitanje, kakvi smo mi to ljudi – dobri ili zli…?
Rađamo li se s nekim malim kompasom u glavi, grudima ili gde već – koji nas usmerava da činimo dobro ili loše..? Da li je čovek čoveku vuk ili se u nekoj manje okrutnoj sredini – da pripitomiti…? Da li za svoju dobrotu možemo da zahvalimo genima, vaspitanju ili naprosto nedostatku okolnosti koje bi nas naterale da budemo drugačiji..?
Ako posmatramo moral kao nekakvo službeno ime za dobrotu, još je u doba antičke Grčke, Aristotel tvrdio da je to nešto što se uči i da se svi rađamo kao prilično beskrupulozna bića. Bebe – ta mala pohlepna stvorenja koja baš i ne mare za dobrotu, fokusirana samo na zadovoljenje svojih ličnih potreba. Ha..!
Bilo je potrebno više od dve hiljade godina da grupa naučnika s Jejla izađe Aristotelu na crtu i dokaže suprotno. Niz eksperimenata potvrdio je da su čak i bebe u stanju da osete dobre ljude. (Prisetite se vremena kada su deca bila mala, a rodbina dolazila na babine. Vrlo verovatno smo svi imali barem po jednog iz familije zbog koje su deca dobijala fras. Još verovatnije da je baš taj jedan važio za baksuza.) Dakle, dobra vest je da se rađamo dobri. Loša vest je se zbog odnosa roditelja ili društva uglavnom pokvarimo.
S lične tačke gledišta, svi mi duboko verujemo kako smo dobri. I ne samo to. Ubeđeni smo da smo bolji od onog drugog. Znate li nekog ko za sebe tvrdi da je loš..? Stvarno…? Ni ja.
Dobro. Hajde da uzmemo sledeći primer: našli ste novčanik s novcem. Hoćete li ga zadržati..? Naravno da ne. Većina ljudi će reći da bi vratila izgubljeno pravom vlasniku, iako pretpostavlja da drugi to ne bi učinio. Zato što veruju da ostatak sveta nije toliko pošten. Kada su naučnici pokušali da provere ove tvrdnje, napravili su svojevrstan eksperiment. U više od 40 zemalja, ‘’izgubljeno’’ je sedamnaest hiljada novčanika. Uprkos očekivanjima i bez obzira na zemlju i ekonomski status, većina ispitanika je vratila novčanike. Što je više novca bilo u novčanicima, to su ih ljudi češće vraćali. Iznenađeni..? I ja sam.
Ništa manje iznenađen bio je i sam autor studije, profesor Alen Kon. Sedamdeset dva procenta – bili su pošteni nalazači. Jedni su to činili zbog urođenog osećaja za dobro, drugi zbog bolje slike o sebi, treći naprosto što im je pomisao da budu lopovi – bila mrska. Šta se desilo s ostatkom od dvadesetosam procenata…? Da li je ‘’prilika stvorila lopova’’? Da li bi postupili drugačije da su samo malo zastali i razmislili…? Jer, čak i da se ne rađamo dobri, svi imamo sposobnost da razlikujemo dobro od zla.
Ako se osvrnemo na ratove i sve okolnosti u kojima su ljudi ugrožavali jedni druge, cinični će se složiti da je zlo sastavni deo ljudske prirode. Ne treba, međutim, poistovećavati sam čin zla s nečijom prirodom. Jedan američki veteran će reći da je branio slobodu kada je išao u Vijetnam. Zaustavite bilo koje dete na ulici u Laosu, i reći će vam da je to bio rat. To je naprosto tako i ne moramo ići čak do Vijetnama da bismo se uverili. Ovaj naš nesrećni Balkan, prepun je sličnih priča i sudbina. ‘’Mi smo vama ovo, zato što ste vi nama ono… Ali oni su prvi počeli… Ja nisam pucao… Nisam ni ja… Ko je onda..?’’ I tako dalje, do beskonačno i nazad. U redu. Nismo ni zli ni dobri. Mi smo i jedno i drugo. Dobro i zlo su različite strane istog novčića. Pismo i glava. Možda smo dobri, ali nismo bolji. Možda smo zli, ali nismo najgori.
Zbog toga me raduje svaka dobra priča ovih dana. I da neki ljudi iz Beograda brinu za neke ljude iz Zagreba. I da nečija majka u nekoj garaži danonoćno šije zaštitne maske. I da neki Marjan želi da pomogne jednoj Anji. Lepo je znati da neki ljudi umesto glave, biraju pismo. Ma koliko malo da se činilo, pismo je uvek veliko.
Uostalom, priča kaže da svako od nas gaji u sebi dva vuka. Jedan je ljut, pohlepan i nepoverljiv. Drugi dobar i pažljiv. Koji će od te dvojice na kraju balade pobediti…? Pa onaj kog više hranite.
Nahranite drugog vuka. Pa makar i samo u inat onom matorom Grku.
Tekst; Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar