– Brate, mnogo su bezobrazni. – rekao je, podigao ruku i prstima opisao krug u vazduhu, što je konobaru bio jasan znak da ponovi turu od dva velika točena piva. – Ko…? – Šta “ko“..?! Ova deca današnja, moji, tvoji, svačiji… Brate, mene je ćale lemao k’o vola za svaku sitnicu. Ovo danas ne smeš ni popreko da pogledaš. Podvikneš…
Dolaze svakog dana u isto vreme. Tačno u dva i po. Ona, on i troje dece, kao Daltoni, jedno drugom do uveta. Dve devojčice i dečak. Dečak je najmlađi. Vidi se da su gurali do sina. Sinčine, slutim već. Muškarac ima suviše ozbiljno lice za svojih trideset i kusur. Hoda ispred svih, gega se sporo, poput gusana. Usput nešto prebira…
U vodi su, njih dvojica. Mali ne može imati više od tri-četiri godine. Plaši se vode, iako ima mišiće na kojima su nacrtane pande koje se cerekaju. Mali se dere toliko da mu vene na vratu pulsiraju. Glas mu je dečiji, piskav, izlazi iz grla neujednačeno, poput raštimane brodske sirene. Deda, koga Mali zove Nono, jer na otocima se svaki…
– Otiš’o Mile. – Koji Mile…? – Mile komšija…visok, mršav, sed… Kako ne znaš..? Mile, brate mili. – A Mileeeee…. pa gde otiš’o..? Na selo…? Reče mi neki dan da će da ide, kaže, smučilo mu se da živi na dvanaestom, ide da bude bliže zemlji. – Pa sad je bliže zemlji. – Znaš šta, ima i pravo. Ne znam…
Ima tih nekih dana kad ništa ne ide kako treba… kad ne čuješ alarm, pa se uspavaš, pa u sedam i petnaest skačeš iz kreveta kao oparena. Usput odvališ malim prstom o ivicu kreveta, a ne smeš da opsuješ da ne probudiš decu. I, baš k’o za baksuz, vrata zaškripe. A sočivo ti ispadne u lavabo. Pa kažeš – a što…
