Kad mi kažu “recite nam nešto o sebi… u dve tri rečenice“. Pa kako prijatelju u dve-tri rečenice? Gde ja, ovolika, da ti stanem u dve tri rečenice…? Vidi ‘vako, četrdeset i tri puta sam duvala svećice. I to u aprilu. Bik, da ne bude zabune. U podznaku lav. Za kile me ne pitaj, visoka – ‘nako, ni mnogo ni…
Bol u kostima potera ga iz kreveta još pre šest. Napolju je škrto svitalo. On navuče svoje izlizane karirane papuče i prigrnu grubi vuneni pulover. Usput pređe rukom preko ledenih radijatora i glasno opsova. Za šta im plaćam, pomisli i još jednom obeća da će, koliko već od sutra, početi da štedi za kakvu pećicu. Ne mora biti velika, velika…
Bila je u kupatilu već dobrih pola sata, kada sam u istoriji pretrage naletela na “kako ukloniti pege“. Dušo, kucnula sam joj. Šta radiš, mila? Ništa, mama… – rekla je. Sigurno…? Sto posto, mama… – zacvrkutala je, što je bio dovoljan znak da uđem bez kucanja. Poskočila je. Mama, samo sam… – zamucala je i sakrila ruke iza leđa. Šta…
Ona je draga devojka, rekla je i prinela šoljicu ustima. Oči su joj lutale prostorijom, u potrazi za rečima koje bi opisale Nju, ženu kojom je njen sin upravo nameravao da se oženi. Znaš, stvarno je draga, ponovila je. Po načinu na koji podiže mali prst dok spušta šoljicu na sto, izvija obrve i širi nozdrve, znala sam da iza…
Uglavnom, kaže ti ona meni, mama moraš malo da se opustiš, mnogo si napeta. Jel’…? Pa jeste. Zašto lepo ne počneš da meditiraš? Molim…? Ništa molim, nego stavi slušalice u uši, lezi i za pola sata bićeš k’o nova. Stvarno? Jel’ vas to uče tamo u toj školi..? Ne, ja sam to sama otkrila. Vreme je da ti oduzmem taj…
