Svi imamo svoju dobru priču.
Sve što niste znali o perimenopauzi a niste imali koga da pitate
Kad god pomislim na menopauzu, setim se svoje sirote nastavnice istorije iz osnovne koja je, na minus deset, orošenog čela i razmazane maskare, sedela pored širom otvorenog prozora, a s proleća držala časove u školskom dvorištu jer je “unutra, deco moja, postalo neizdrživo“.
Mama… ustani… zakasnićeš…
Pusti me…samo još pet minuta…
To si rekla i pre pet minuta… Moraš, mama. Ustani… Stavio sam ti vodu.
Ne moram…
Moraš. Moraš na posao. Kako ono ti kažeš, neko mora da zaradi za život. I za struju. I novi ranac. Ratu kredita. I za hleb, i mleko, pet jaja i parizer.
Šta fali parizeru…?
Isprva vam nije jasno zašto su svi poludeli. Serija k’o serija. Jeste. Bilo je toga oduvek. Dinastija, Bolji život, za one nešto slabijih živaca – Kasandra, Uzurpadora, Mala nevesta… Samo dokone žene imaju vremena za serije, pomislite. Imate pametnijeg posla, naravno. Skoro da vam je žao svih onih sirotica koje, u odsustvu bilo kakve druge akcije u životu, ne mogu…
Znam da noću ležiš budna do kasno. Prevrćeš se po krevetu, zamišljaš, štatijaznam, svašta nešto. Kuješ planove. Priželjkuješ. Iščekuješ. Pa misliš kako bi bilo dobro da smršaš tih deset kila do mora. Ili da napreduješ na poslu. Pa da se zaljubiš, jako, najjače. Ili bar zgrabiš pasoš i odeš na kafu u, štatijaznam, Pariz. Znam da zaokružuješ datume na kalendaru.…
Četrnaesti februar je dan zaljubljenih. Osmi mart, dan žena. Osamnaesti maj – dan femicida. Za neupućene – femicid nije vrsta herbicida iako se u oba slučaja radi o pokušaju istrebljenja, Biljnih vaši. I žena.
