Posekoh se juče na makaze. Duboko, na jagodicu domalog prsta. I to ja koja ne volim da vidim krv ni na filmu. Nikako zaustaviti, dobro sam bome bila zasekla. Al’ ajde, pretekoh nekako. Jesi dobro..? Jesam. Jel’ treba da se ušiva? Ma, mislim se, kakvo crno ušivanje, samo mi to još fali… Super sam, kažem. A da odeš ranije kući..?…
One koji ulaze preko reda – samo da nešto pitaju Samo na minut I one koji ti se uvaljuju – bez da daju migavac I one koji voze zaustavnom trakom Koji se šlihtaju učiteljicama, nose bajadere, za dvojku, da mali ne ostane za avgust..? Ja bih da pitam Kako se živi s tom prelaznom ocenom…? Kasnije, kad sve prođe..? Kad…
Otkad znaš za sebe – oduvek nekud žuriš. Žuriš u školu. Žuriš iz škole. Žuriš na trening. Žuriš na večeru. Gutaš, ne žvaćeš. Posle žuriš u grad. Čeka te onih petnaest akademskih. Smišljaš izgovore. Nije bilo tople vode. Tramvaj je stao, morala si pešice. Onda žurite zajedno u bioskop. Film samo što nije počeo. Posle opet žurite na neki poslednji…
Ništa čoveka ne zaustavi kao taj tupi zvuk kad grumen ilovače padne na sanduk. I ništa više nije važno. I nema više pitanja. Ni šta ćemo za ručak. Ni ima li mleka. Ni zašto si kupio ovu papriku. Jesam ti lepo rekla – baburu. A jogurt, zaboravio..? I šta sad da radim…? Kako da napravim pitu? Vidi, sve mi se…
Dva i pedesetdva. Neko zvoni. Nešto zvoni. Spavam. Krajičkom budne svesti napipavam sat. Pa telefon. Pa Vladu. I opet telefon. Stiskam one dugmiće i pomislim – mama. Uvek mi ona pada na pamet, kao da celog života onaj baksuz u meni očekuje da mu usred noći saopšte lošu vest. Brinem, tačno je. A brige su molitve za ono što ne…
