Radin sin studira evo dvadeset godina. Žive u malom mestu i svi oko nje znaju da on odavno ne izlazi na ispite, i da ubija vreme po Beogradu da ne bi morao da se vrati kući i pomaže ocu u radionici. Potpisujem da zna i ona, ali Rada uvek ima neko “racionalno“ opravdanje za njegove postupke. “Pao na ispitu, pa…
Da vidite mog Matiju na ulici, pomislili ste da je to čovek koji se ničega ne plaši. Onako velik, stasit, sa svojih dva nula pet, za tri broja veći od nas prosečnih, zaista bi mogao biti maneken za hrabrost, Spartak našeg doba. Znate već, jedan od onih koji će u svakom trenutku stati u zaštitu nemoćnih, skočiti u ledenu vodu…
Ima ta neka priča da svakog od nas, po rođenju, posete tri Suđaje. Obično ulaze kroz dimnjak, i nadvijene nad detetom, proriču sudbinu. Kada su mene, pre tačno četrdeset i četiri godine, došle da posete, i nisu imale bogznašta da vide. Kilo i tristo, rekla je Prva, nadvivši se nad inkubator. Džaba smo toliki put prelazile, zaključila je Druga. Ovo…
Šta joj je ono na očima…? Koje…? Šta koje..?! Izgleda kao…onaj…rakun. Kao Zoro osvetnik. A to… pa šminka. Šta će njoj šminka…? Ima petnaest godina, to je normalno. Normalno…? Ono je tebi normalno…? Počni da se navikavaš. Na šta da se navikavam..? Na njenih petnaest godina. I pre dve nedelje je imala petnaest, pa se nije šminkala. Pre dve nedelje…
Kažu da jedna civilizacija dotakne dno onda kada postane neosetljiva na svoje najslabije karike – decu i stare. Kažu da tada nikakva tehnologija i nikakav industrijski napredak ne pomažu. Onog trenutka kada u pojedincu nestane empatije, nestaje i sve ostalo. Juče je u Bačkoj palanci nestalo to – sve ostalo. Četrnaestogodišnjem dečaku, dijabetičaru, je pozlilo na ulici. Bio je s…
