Dovoljno dugo sam žensko da znam da za lepotu ponekad čovek mora da stisne zube, pa i da pretrpi koješta. Dovoljno dugo poznajem dovoljan broj žena, da znam šta su sve u stanju da podnesu zarad lepote – od osmočasovnog radnog vremena na štiklama od deset santima, preko depilacije prepona toplim voskom, čupanja obrva, anticelulit masaže kojekakvim oklagijama što ostavljaju…
Sećam se, imala sam devet godina. Treći razred osnovne, tamo – davne osamdeset i šeste, sedme, ne znam više. Išla je u razred sa mnom jedna Ivona. Bleda, crne duge kose, češljane na razdeljak posred glave, uvek u nekakvoj crnoj rolci, pravi horor lik. Elem, Wrigley’s žvake su bile retkost tih dana. Baš prava retkost. Sećam se, izvlačila sam mami…
Zemljo, majko… ti na kojoj smo se mi, kopneni sisari, namnožili k’o kusi psi, ti na kojoj se prvi majmun uzdigao na dve noge, a potom počeo da koristi oruđe, vatru, peglu, ringlu i daljinski – kaži, jesmo li se ičemu stvarno naučili…? Reci, šta kažu oni koje u tebe zakopaju..? Jesi li brojala ikada..? Sve one nevine, one kojima…
Otišao je. I nije otišao samo on. Otišlo je s njim celo jedno vreme čiji je čuvar bio. Stražario je na kapiji naše mladosti, naše nevinosti, naše dobrote – svega onog što je u nama bilo ljudsko, bezvremensko. Nije on bio samo svirac, mada je bio – i to veliki. Nije on bio ni pesnik – mada je bio –…
Možda nam se tada nije tako činilo – ali pre svega godinu dana, ovaj naš život je bio sasvim normalan. Još uvek smo ustajali ujutro, ispijali svoje prve kafe iščekujući da čujemo “kakvo će vreme biti danas“, nadali smo se nadolazećem proleću, lepom vremenu, planirali “šta ćemo za vikend“, gubili živce zbog gluposti i sve u svemu – bavili se…
