Krindž za početnike

Šta joj je ono na očima…?
Koje…?
Šta koje..?! Izgleda kao…onaj…rakun. Kao Zoro osvetnik.
A to… pa šminka.
Šta će njoj šminka…?
Ima petnaest godina, to je normalno.
Normalno…? Ono je tebi normalno…?
Počni da se navikavaš.
Na šta da se navikavam..?
Na njenih petnaest godina.
I pre dve nedelje je imala petnaest, pa se nije šminkala.
Pre dve nedelje je bilo pre dve nedelje.
I ti to tako… nonšalantno… prihvataš..?
A šta ću…? I ja sam počela da se šminkam u tim godinama.
Onako..? Skroz oko očiju…?
Pa ne baš skroz oko očiju, ali…
Šta ali…? A one crvene pramenove…? Jesi videla…?
Jesam.
Kaže da te pitala. Da si joj ti dozvolila…
Hm…
Pa jesi li..? Nisi…?
Skoro da jesam.
Posle koliko pranja se to skida…?
Zavisi s čega. S peškira nakon pedeset.
Briga me za peškir. Kad se skida s kose..?
Pa isto nakon pedeset.
Meni je rekla da to nije farba već nekakav kolor šampon.
Kolor šampon lepše zvuči.
Ali je u suštini farba…?
Ne, u suštini je sok od jagode. Naravno da je farba.
Pa šta ćemo sad..?
Kako “šta ćemo sad“…? Da je strpamo u kadu, ti drži glavu, ja ću da sapunjam, pa posle jedno deset pranja – da vidimo…
Ma nije meni samo za tu farbu, nego, ne priča više… Samo se zavuče u onu sobu, stavi slušalice u uši i aj’ zdravo, ni pisma, nit’ razglednice…
Dobro, izađe da jede…
Danas nije ni to. Kaže – debela je.
Joj, čuj – debela.. Nije.
Pa naravno da nije, ali ona misli da jeste. Hoće kod nutricioniste.
Kod nutricioniste…? Šta će njoj nutricionista?
Da joj kaže šta da jede.
Ja ću da joj kažem šta će da jede.
Ti nisi autoritet.
Nisam…?
Nisi. Ti si krindž.
Šta sam..?
Krindž. I ja sam krindž. Svi smo krindž. To im je neki novi izraz, šta znam…
Nisam nikad čula. Jel’ to engleski..?
Valjda.
Kako se piše…?
Probaj “c…r…i…n…g…e“. Mislim, i to malo što progovori – ja ništa ne kontam. Rekla mi je da sam smor.
I meni je. Svi je smaramo. Ugrožavamo njenu privatnost.
Odakle njoj privatnost…?
Otkud znam. Vide svašta na tom telefonu.
I telefon ću da joj zabranim, da znaš… Nek’ uzme knjigu, pa neka čita.
Oni ne čitaju knjige… mislim, i ako čitaju – čitaju na telefonu. Tako da – telefon ne diraj.
Ništa se to meni ne sviđa. I ona so ispred vrata…?
Koja so…?
Posula nam je so. Kaže – to rasteruje negativnu energiju.
A ja mislila da imamo mrave. I otkud nama negativna energija..?
Ona kaže da smo mnogo negativni.
Stvarno tako izgledamo…?
Pa iz perspektive petnaestogodišnjaka, verovatno da da.
Sigurno misli da smo totalni luzeri. Ono – dva neandertalca koja svakog jutra ustaju, piju kafu, idu na posao, vraćaju se kući u sedam, gledaju vesti, idu u krevet, subotom spremaju kuću, nedeljom ustaju rano i svaki dan tako…
Pa jesmo li..?
Šta…?
Luzeri…?
Nismo. Kako možemo biti luzeri…? Šta nam fali…?
Ništa.
Ništa.
Ponižavajuće.
Molim…?
Krindž, kaže – znači – ponižavajuće, sramotno.
A gde je sad..?
Napolju.
S kim..?
Otkud znam. S Ivom valjda.
Treba da je pratimo…
Što..?
Pa da vidimo kud ide, s kim…
E, stvarno si krindž.
Što…? Tebe nisu pratili…?
Ne da znam.
I onako je našminkana izašla…?
Daj, majke ti, sjaši više s tom šminkom…
Jel’ te pitala da ide…? Meni je rekla da si je ti pustila..?
Skoro da jesam.
A kad se vraća…?
U deset. Kaže, ti si joj rekao da može do deset. Jesi li..?
Skoro da jesam.
Što je nema…?  Deset je.
Nije još. Ima još tri minuta.
E samo nek’ proba da zakasni… neće mi više mrdnuti, evo ja ti se ku…
Pssst…. evo je…! Mico, kako je bilo napolju…? Šta radi Iva…? Sedi malo s nama…
Što..?
Pa onako, da sedimo… zajedno…
Što..?
Pa eto zato što smo nekakva porodica. Porodice sede skupa. Bar jednom u toku dana.
Sedeli smo jutros.
Jesmo li..?
Jesmo.
Pa dobro, šta smeta da posedimo još malo, da nam pričaš šta planirate za maturu, šta se dešava s ocenama, kako fizika…
E, mama…
Znam, znam… stvarno sam krindž.
Totalni.
Idem da spavam, mama.
Čekaj… a poljubac…? A laku noć…? Ništa, a…?

Tekst: Daniela Bakic
Photo: Piqsels