Igre gladi

Mogla bih vam pričati o tome  kako preko osamsto dvadeset miliona ljudi širom sveta nema šta da jede. U prevodu – svaki deveti čovek je gladan. Svaki treći neuhranjen. I ta brojka se svakim danom povećava.

Mogla bih vam ispričati kako u nekim zemljama, žene ne smeju da jedu prve i kako ih obično sačeka ono što preostane od braće, očeva ili muževa. I kako deca umiru, tamo negde u Africi. Većina pre pete godine.

Mogla bih vam ispričati i kako samo u Beogradu ima preko dvanaest hiljada ljudi koji stoje u redovima ispred narodnih kuhinja. I kako je strašno svakog dana iznova prolaziti kroz taj špalir stida i gladi. I priznati da nemaš. I da nisi ti kriv.

Mogla bih vam do sutra nabrajati još milion statističkih podataka, pretvoriti ljudske sudbine u brojke, procente i kalkulacije, ovakve ili onakve prognoze.  Ali neću. To je lako.

Teško je kad pogledaš gladi u oči. Kada te sačeka ispred kuće i raširi ruke kao najrođenijem. A prvi put te vidi. Kada kaže kako se nije nadala, i kako “nismo trebali baš toliko“. A znam da smo trebali i mnogo više. I mnogo pre.

Teško je kada ti napiše da je gladna, da joj je teško, da ne zna kako da pregura naredni dan, dva, pet. Da ne traži novac, samo malo brašna, značilo bi joj do neba. Teško je kada ne smeš da je zagrliš jer je đavolja pandemija, a znaš da joj zagrljaj treba možda i više od tog džaka krompira i šećera i ulja…

Teško je kad kaže “mnogo sam uzbuđena…znate kako mi srce lupa“. A lupa i meni. Teško je kad shvatiš da život ne pulsira u centru grada, tamo negde preko mosta, već baš tu, na periferiji, u ulici koja na mapi i ne postoji. Teško je kada je zamoliš da nešto ispriča, ako joj nije suviše neprijatno… Šta, pita. Ne znam. Recite šta god želite. Ćuti.

Teško je kada ne zna odakle da krene, dok pred potpunim strancima prebira svoju dušu, izvrće je kao bušan džep, pokušava da odredi trenutak u kome je sve krenulo nizbrdo. Možda baš onda kada je, u četvrtom mesecu, ostavio jer nije želela da abortira. Možda kada se majka razbolela. I otac ubrzo za njom. Možda kada ih je oboje sahranila. Ili kada je i sama obolela..?

Teško je kada ni sama ne zna odakle joj snaga. Zbog deteta, kaže. Moram zbog deteta. A nije bilo lako, proći kroz život, bez porodice, bez igde ikoga. I bilo je poniženja. I ljudi kojih ne želi ni da se seća. Kako je uopšte preživela – ne zna. Radila sam svakakve poslove, govori. Od dinara sam pravila pet.

Znala sam i ja da klonem, govori. I baš u tom trenutku se grč na njenom licu pretvara u osmeh, sekund pre nego što sklizne u nešto drugo. Mračno. Hladno poput ilovače.

Nešto me tera dalje, kaže. Ne znam šta. Čovek mora da gura dalje. Zbog dece. Zbog onih koje voli. Eto, vi ste meni sad pomogli… meni je to sad vetar u leđa.. sad ne moram da mislim o tome da li ćemo imati da jedemo… nemam reči.. stvarno nemam reči… A radim ja… čuvam decu, čistim, perem… ne biram. Niti imam struku, niti znanja. Treći stepen drvno prerađivačke. Vodim se samo sa osnovnom školom. Ne govorim jezike, ne umem da kucam na…onome… i nemam neki veliki izbor. Sedamdeset prvo sam godište… Žao mi je što se nisam doškolovala. Sad se kajem… Otkako sam ostala sama, ja sam morala da guram i da radim bilo šta zbog deteta. Nije bilo druge. Mogla bih da se prekvalifikujem na… ne znam kako se to sad zove… na bilo šta, samo da radim. Bilo šta. Ne biram. Sad ne mogu nigde, prevoz ne radi, ja nemam čim…

Teško je kad spusti pogled na kese i uzdahne. I kada stavi ruke na prsa. I kada, dok priča, prstima čeputa krajičke bluze, kao prvačić. Kad kaže “ja nemam nikoga, samo smo sin i ja…“ Teško je kada se po stoti put zahvali. Do neba. I kad od jednog osmeha napravi pet. A ništa nije smešno.

E to je teško.

Tekst: Daniela Bakić

Photo: Piqsels