Narode moj

Narode moj,

Tamna je noć. Da li je svetlo na kraju tunela daleko ili je tunel samo mnogo dugačak, ne znam ni sama. Ali sva je prilika da će nas ostati taman za pod onu jednu Tarabića šljivu. Pa, možemo li, majka mu stara, da prestanemo da se ponašamo kao da nas razdvaja dupla puna na nizbrdici…? Možemo li kako bar sada da prestanemo da se delimo?

Na leve i desne, na partizane i četnike, na plavuše i crnke, na pametne i glupe, na one koji čitaju Informer i na one koji čitaju Vreme, na one koji gledaju N1 i na one koji bi radije nacionalnu frekvenciju. Na vegane i mesojede. Na verne i neverne. Na pričešćene i na nepričešćene.  Na one s ljubimcem na četiri točka i na one s ljubimcem na četiri noge. Na kučkare i mačkare. Na penzionere i na radno sposobne. Na narodnjake i rokere. Na debele i mršave. Na pametne i glupe. Na one koji bi da sede kod kuće i na one kojima se baš sada šeta. Na one koji mrze sve redom, i one druge koji bez meditacije ne započinju dan. Na jedne kojima se sviđa dekolte Darije Kisić Tepavčevič i one koji misle da je ipak malo degute u datim okolnostima. Na one koji krive i one koji pravdaju. Na one koji se slikaju po ulici i one koji ne mrdaju iz dnevne sobe. Na one koji bi da biraju i na one koji bojkotuju izbore. Na one što nanose džakove brašna i one koji za dva dana neće imati ‘leba da jedu. Na one koji misle da Kon zna šta radi i na one koji pak smatraju da nema pojma. Na one koji vole čokoladu s rižom i one koji bi pre onu s lešnicima. Na one koji vole Bolji život i na one koji Gigu Moravca ne mogu očima da smisle. Na one za i one protiv parade, kakve god. Na one koji su bili za Slobu, i na one protiv Slobe, i svih Sloba posle njega. Na one za migrante i one protiv migranata. Na one koji vole Rumenka i one koji bi pre čokoladni. Na one koji umeju da naprave domaći kvasac i one koji ne žele ni da pokušaju. Na one koji gledaju vesti i one koji vesti ignorišu. Na one koji misle da je korona običan virus i na one koji već kuvaju panaiju. Na teoretičare zavera i one koji slepo veruju. Na one koji bi da se dele i one koji veruju u ostanak zajedno. Na udate i razvedene. Na tihe i glasne. Mogla bih da nabrajam do beskonačno, ali bilo bi podjednako apsurdno.

Ako već moramo da se delimo, hajde onda da se podelimo na one koji nemaju ništa i one koji dele to što je ostalo. Ili na one nesnađene i one koji bi da im se nađu. Na one kojima je pomoć potrebna i na one koji bi da pomognu.

Jer ako ovako nastavimo, moći ćemo da se podelimo još samo na mrtve i žive. I ona jedna šljiva će nam biti mnogo.

Tekst: Daniela Bakić

Photo: Piqsels