Sedimo za stolom, kod mojih, na ručku. Mama samo tanca i prinosi. Ja krišom da ne vidi, prebacujem iz svog u Vladin tanjir.
– Ti ne jedeš, upita tata.
– Jedem, jedem.
– Pa šta to bišteš onda, šta ti je, da nisi bolesna…?
– Mama je na detoksikaciji, reče Beba.
– Na čemu je mama,upita moja Milanka.
– Na detoksikaciji, bako. Bila je kod nutricioniste, pa joj je on rekao sve šta sme, šta ne sme. Radila je test na intoleranciju.
– Na šta, upita mama.
– Pa ono, znaš, šta može a šta ne može da jede. Tata kaže da je to samo bacanje para.
– Zavisi koliko je bacila para, reče moj tata.
– Sto evra za pregled, izvali Beba. Plus još pedeset za čajeve i vitamine.
– Bogami jeste bacanje para, složi se tata. A što će to tebi, Dudo…?
– Hoće da živi zdravo, objasni moj drveni advokat. Platićeš mi za ovo kad dođemo kući, pomislih.
– I, šta smeš da jedeš, upita mama i skrsti ruke.
– Ništa, umeša se Vlada. Od povrća – praziluk, luk, krastavac i cveklu. Od mesa – ćureće batake. Belo joj zabranio.
– Pa vidim ja da te pola nema, frknu mama. I kako da misliš da živiš na luku i mesu? Gde je tu voće, gde je mleko, gde je sir..?
– Voće ima glukozu, mleko ima kazein koji se na kraju opet razlaže u proste šećere, požuri Beba da objasni. Ja sam rešila da ću da budem nutricionista kad porastem. Odradim dvoje, troje dnevno i eto ti cela plata.
– Zlato dedino pametno, reče moj tata i uze još jedno parče hleba.
– A ti, baš moraš hleb i sa supom da jedeš, reče Milanka i ponovo skrsti ruke.
– Hleb je ugljeni hidrat, deda, umeša se Beba. A ugljeni hidrati se isto razlažu na proste šećere. A od prostih šećera ti skače glukoza.
– Ti, Bebo, ne moraš ni da učiš za tog tvog nutricionistu, reče deda. Ti si se pametna rodila.
– Jeste, primeti Milanka. Rodiš ih zdrave, prave, pametne, pa posle oglupave. Čuj – ne jede krompir… Pa gde to ima da se ne jede krompir…?! Jedemo ga, koliko već, zete…?
– Jedemo ga svake nedelje, majka.
– Ne mislim na to, pobogu, Vlado. Kad ga je ono beše Dositej Obradović doneo u Srbiju…?
– Hiljaduosamstoneke, ako se ne varam, odgovori moj muž.
– Eto, pljesnu Milanka, velim ja – rodi se čovek i prost i neuk, pa nešto nauči, reče Milanka. Vlada podiže obrve. – Nisam mislila na tebe, zete, već na Dositeja. A ti, srce moje, što ne reče, da ti urežem jednu glavicu luka, da mi se ne onesvestiš tu za stolom…
I tako, odbih sve – od supe (jer ima rezanaca), do punjenih paprika (jer imaju pirinča), a i nisu na mom spisku ajurvedske ishrane.
– Kakve ishrane?
– Ajurvedske, majka. U Indiji se smatra da…
– U Indiji, prekide me Milanka. Pa znala sam ja da je neka sekta u pitanju.
– Nije sekta, mama. Ovo je vrlo naučno utemeljeno…
– Ma je li…? Nemoj ja da te sad naučno utemeljim na licu mesta! Ne moram da budem doktor nauka pa da znam šta je zdravo a šta nije. Othranila sam te, bre dete, na domaćem kravljem mleku, na kajmaku, mućenom žumancetu, i sad mi tu mudruješ! Da nisi možda od te tvoje ajurvede tolika porasla…?! Dovedi mi, molim te, tog tvog mudrosera, da ga ja nešto upitam. Da ne živi on možda na limunadi…? – Zapravo, mama, rekao mi je i da svako jutro našte popijem dve čaše tople limunade, to čisti jetru. Milanka me pogleda.
– A, izvini, šta imaš ti da čistiš jetru? Da nisi možda alkoholičar, da nisi bolesna…? Oni što osviću ispred dragstora, oni ne čiste jetru, a ti piješ toplu limunadu našte srca…?
– Pa, bako, znaš da mama voli kad joj je sve čisto, pokuša Beba da me odbrani.
– Pa neka pere veš, neka čisti prozore, a ne jetru. Čuj, čisti jetru… Budiboksnama…
Pokušah ja tu nešto da dodam na naučnoj osnovi, ali ne bi vajde. Milanka ostade pri svome. Tata i Vlada se hinjski izmakoše u dnevnu, mi ženske ostadosmo za stolom.
– I kako taj tvoj sve to zna, mislim – to da jetra treba da ti se čisti i da imaš manjak praziluka u krvi? – upita Milanka.
– Pa, mama, to ti je ta neka kvantna medicina, svaki organ ima neku svoju frekvenciju na kojoj funkcioniše i onda ti tamo sedneš a on ti da da držiš u rukama neke čengele i meri.
– Frekvenciju…? – upita Milanka zaistinski se trudeći da razume.
– Da, frekvenciju.
– Znači, ono što su nama vadili krv – to sad ništa ne važi. Trebali smo da damo frekvenciju na analizu…?
– Pa, nije baš skroz tako, ali dobro, ovo je novi pristup. Kvantna medicicna posmatra uzrok, a ne posledicu. I gleda celog čoveka, kao celinu, a ne samo određeni organ.
– Vidi, Dudo, prekide me Milanka. Gledam tu tvoju celinu, i mogu ti reći da mi se i bez čengela, ništa ne sviđa. Ne valja ti ni uzrok ni posledica, iskreno da ti kažem. Usukala si se, dete, koske ti ispale, ni na šta ne ličiš, a ti samo tako nastavi.
– Ne razumeš, mama…
– Razumela, ne razumela, tako ti je. A ovu mi frekvenciju ne smeš odbiti, reče i stavi pred mene tanjir pite s višnjama.
– Mamaaaa, stadoh da se nećkam.
– Ništa “mama“! Čist vitamin C! Neprskan. Iz naše bašte. Jedi pa posle gladuj kad ja ne vidim.
– Mama, to ti se isto razlaže na proste ugljene hidrate na kraju, reče moje dete.
– Bebo, progovori još samo jednu i ja ću te lično razložiti na proste hidrate, rekoh i strpah parče pite u usta.
– I, upita mama, je li naučno utemeljena, ta moja pita…?
– Vrlo, majka. Vrlo naučno utemeljena.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Izvor: Laguna
Postavi komentar