Kad bolje razmislim, “nije moje da se mešam“ je provereno jedan od najbržih načina da nekome upropastite dan, nedelju, godinu, a poneki put i život. Ma, dva života.
Znate ono – nije moje da se mešam, ti upiši tu tvoju akademiju, ali da znaš da se od crtanja niko nije ‘leba najeo. Život je ozbiljna pojava, draga moja. Gledaj od čega ćeš da plaćaš račune sutra. Ne živi se od umetnosti. I gde ćeš u tim iscepanim farmerkama..? S kim..? Opet s njom..? Što ne nađeš lepo neku normalnu devojčicu pa da se družiš… Znam ja… Živi samo s babom, ide kud hoće, vraća se s kad hoće… Nisu tu čista posla, ja da ti kažem.
Nije moje da se mešam, ali možda bi ti bolje stajala kraća kosa. I samo da znaš, onaj bivši ti je bio mnogo bolji od ovog. Al’ dobro. Sama pala, sama se ubila. A i ta suknja ti, brate, nešto pokratka, sve ti se zadiže kad hodaš, navuci to malo, da ti dam ja onu moju, da se presvučeš…? A što se ti ne ofarbaš u plavo..? Uopšte nisi debela. Ništa ne jedeš. Ako tako nastaviš – upropastićeš i to malo zdravlja. I što ne zavežeš kosu, lepše ti je. Nije da brojim, al’ to ti je peta. I gde ćeš sad, vidiš li koja su doba..?
Nije moje da se mešam, ali ova venčanica ti baš lepo stoji, bolje od one. Mislim, to je tvoj dan, ti kako hoćeš, ja samo kažem… A što ne bismo dodali malo ruža..? Mnogo volim ruže, ti ne..? Kako neko može da ne voli ruže, ruže su tako jedan plemenit cvet. Kako to misliš – nema narodnjaka..? Pa šta će da sviraju..? Uz šta će narod da igra..? Jeste, to je tvoja svadba, ali valjda se nešto i ja pitam… Kol’ko su stavili u kovertu..? Samo..? Sram ih bilo. Zna se koliko nas je koštala stolica. Ja da se pitam, ja ih ne bih ni zvala, eto.
Nije moje da se mešam, al’ kakvo je to ime za dete..? Ko se još danas zove tako..? Niste mogli da smislite neko lepše, naše ime, a ne… Kako uopšte da joj tepam sutra…? Naravno da imaš mleka, samo si lenja, lakše ti je da joj gurneš flašicu. I samo je ti navikavaj da spava s vama, nećeš je isterati iz kreveta do sedme godine, posle. Pusti nek’ plače, od toga jačaju pluća. I ti si plakala, pa šta ti fali danas..? Ništa.
Da ne pomisliš da se mešam, ali zašto ne upišeš malu na engleski..? Šta čekate..? Kad krene u školu – biće kasno. Danas ti se deca već rađaju pametna. I kako je to puštaš da se igra u pesku, znaš li šta sve tu ima..? Nije valjda da ti se valja tako po podu..? Nije da ti sad ja tu nešto virim kroz ključaonicu, ali reče mi Nada da si je juče presvukla tek u deset.
Nije moje da se mešam, ali što to ne seckaš na sitnije komade…? Mislim, ti kako hoćeš, ali nekad se znalo kako se gosti dočekuju, a ne k’o danas – sve nešto na čačkalicu. Tu kupovnu pitu ti neće niko ni pogledati. Da ne bude da samo ja nešto zvocam, ali neko bi se mogao uvrediti zbog tih plastičnih tanjira. Šta ti je donela..? Kako ništa…? Pa znam da je nisi zvala zbog poklona, ali valjda se zna neki red… A ne tako, praznih ruku. Bar dvesta grama kafe da donese, kilo kocke… Reda radi.
I nije moje da se mešam, al’ šta ste navrli za taj stan. Ima lepih stanova i u našem kraju. K’o da morate tako daleko da idete…? Mislim, vaš život-vaša stvar… al’ sutra da mi nešto bude, koga da zovem..? Mogli ste uzeti onaj iznad mene, šta bi vam falilo..? Samo da se okreči… Bili bi mi blizu. Al’ k’o da neko danas sluša starije..? A valjali smo vam kad se davalo učešće. Nije nekad sve ni u tim kvadratima… K’o da je mene neko pitao za komociju… Ne, ne, da me pogrešno ne razumete – ništa ja ne mislim, samo kažem.
Nije da se ja tu sad nešto mešam u vaše planove, ali zašto idete na more, pored ovolike širine..? Što ne dođete lepo na selo, da sedimo zajedno…? Ništa vas ne bi koštalo… Otkad to lekari prepisuju more? Što ga meni niko nikad nije prepisao. Pa da, vi mlade majke, sve znate najbolje. Sve to u onim knjigama vašim piše, jelda..? I ne bi joj ruke otpale da je oprala ove šolje… U mojim godinama, ja nisam dala svekrvi prstom da mrdne… Što odma’ idete..? Mogli ste da prespavate, imamo i mi kreveta isto… I nešto ti ovom detetu smrdi kosica, jesi ti to kupala skoro..? Što plačeš sad, šta ti je..? Pa, nisam ja mislila ništa loše.. Ja to iz najbolje namere… O, bože…
I mislim, nije moje da se mešam, al’ ako bi moglo kako da se ne mešamo toliko, a..? Da nam to virenje u tuđe živote, tuđe šerpe, novčanike i krevete ne bude baš nacionalni sport broj jedan..? Pa da se, za promenu, malo bavimo sobom…? Šta kažete, jelda da bi bilo baš super..?
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar