Dragi dnevniče,
dvadeset i šest dana kako ovo traje. Jutros je neki lik na fejsbuku napisao kako nam nema više života i kako ćemo svi polipsati.
Inače, Una mi je rekla da puno pišem o Koroni i da sam počela da smaram. Pa, o čemu onda da pišem, pitala sam je. Ne znam, mama, smisli nešto…Šta…? Šta ja znam, piši..piši kako si našla ono drvo kod kontejnera. Mislim, sve je bolje od Korone.
Dobro. Našla sam juče drvo. Veliko drvo života. Tačno pored kontejnera u Bilećkoj. Malo je falilo da ga braća utovare u narandžasti kamion. Skoro sam se sudarila s jednim od njih. Gleda on ono drvo, gledam ja. Ništa mu ne fali, liske lepe, zelene, stabljike zdrave. Pa ko je ovo mogao da izbaci, pitam. Ne znam, gospođo. Bacaju ljudi šta stignu. Šerpe, tanjire, zdrave, nepolupane – samo ostave kod kontejnera. Uzmi, gospođo, ako ti treba. Mislite..? Pa da, greota je. I tako, šta ću, uzmem.
Teglim ono drvo sa sve saksijom u jednoj ruci. U drugoj kese, kelj, blitva, mladi luk, krompir… Svrbi me nos ispod one maske, sunce upeklo. Dođem kod tate, on krenu da se hvata za glavu još s vrata. Ja to neću da jedem, kaže. I nećeš, ovo ćeš da zalivaš i paziš. I da pričaš s njim kad niko ne čuje. Pa gde si to našla. Tu, na ćošku, kažem. Otvorila se cvećara, pita. Pa,da… tako nekako.
Dođem kući, Tara na telefonu. Mama, Ivina mačka ima kontra akcije, kaže. Šta ima..? Kontra..akcije. Kontrakcije…? Da, to, trudna je. Sad će da se porodi. Putem vatsapa, pratimo prenos uživo. Ja svako malo skrećem pogled, žao mi mačke.
S aspekta bivšeg logoraša, Viktor Frankl, u svojoj knjizi “Zašto se niste ubili“ piše da život,ne samo da ima smisla, nego ga i zadržava u svim uslovima i svim okolnostima. Inače, Una mi je rekla da prestanem da čitam te knjige o umiranju. Nisu o umiranju, rekla sam. O životu su.
Evo ga prvo..! – skočila je Tara i gurnula mi telefon pod nos. Vidi ga, mama, vidi kako je sladak..! Gde..? Evo ga tu, vidiš..! Vidim, rekla sam iako nisam bila sasvim sigurna gde tačno prestaje mačka a počinje mače. Ima bele šapice, mama..! Moje dete je bilo srećno. Iva je bila srećna. Vrlo verovatno i mačka.
I samo taj jedan trenutak bio je dovoljan da shvatim da života ima. Čak i tamo gde ga čovek najmanje očekuje. Pored kontejnera. Pod strehom. U saksiji. Ispod kamena. Ispod Ivine mačke. Bilo gde. Svuda.
Šta to lepo miriše, upitala je Una. Kelj sa slaninicom, rekla sam. Uuuu, mama, to nisi pravila sto godina..! Štošta nisam radila sto godina, a sad, eto, radim. Kad sve ovo prođe, biće mi teško da ih odviknem od kuvane hrane.
Inače, moje veliko dete je upravo položilo ispit. Bravo, Una, to je čista desetka, upisujem Vam ocenu, napisala joj je profesorka. Nije mi baš najjasnije kako se to sad polažu ispiti mejlom, ali sam svejedno bila ponosna. Svi smo. I eto – mačke se mace, deca nam rastu, polažu ispite, kuva se kelj, drvo života vraća u život, moja Zorana postavlja slike na fejs – tamo negde u Zvonimirovoj ulici u Zagrebu – glicenija u cvatu…Života ima. Možda je malo polupan, ali ga svejedno ima. I polipsati nećemo.
Barem ne još neko vreme.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar