Mogla sam da napišem kako se na muzičkoj sceni, nakon mnogo mnogo godina konačno pojavilo nešto lepo, nešto sveže, obojeno čistom emocijom, onako kako Kristina Kovač to ume, onako kako je Nađa to iznela, onako kako prvoljubavne pesme i treba izneti sa svojih sedamnaest godinica – i ne bih bila jedina, jer dopala se mnogima.
Mogla sam da napišem kako me je pesma teleportovala u neku moju mladost, devedeset i neke, na neko Vilsonovo, u neku Treću gimnaziju, kako sam na trenutak i ja imala tih istih sedamnaest, operisanih od ovozemaljskih briga, ratova, inflacija i ostalih gluposti.I ne bih bila jedina, jer vratila je mnoge.
Mogla sam prosto da napišem da mi je prijala i da sam bila ponosna na ženu koja mi je, iako kilometrima daleko, već neko vreme bila bliža nego svi novokomponovani Beogradi zajedno, Beogradi koji se lože na neke druge melodije, Beogradi u kojima “mala grmi“, “koka roka“, Beogradi koji se ugibaju pod teretom splavova, Beograd čiji su zvučnici otežali od autotjunova, nekih pesmica koje ne razumem, nekih ljudi koje ne uspevam da prevedem na naški. I ne bih bila jedina, jer ne uspevamo – mnogi.
Mogla sam da lupim jedan lajkić i završim priču, eventualno napišem “bravo, Kris“. Mogla sam da kažem kako se “o ukusina ne raspravlja“. Ali eto – nisam mogla. I nismo mogli – mnogi.
Jer se u međuvremenu,u moru sjajnih reakcija, pojavio neko ko je zaključio kako je pesma krindž, i kako su “krkače“, mislim OMG, totalni, ali ono to-tal-ni krindž, kako na Evrovizije treba slati nešto što je “više etno“, “više naše“, “više-ne-znam-ni-ja-šta“. Jer je neko napisao kako, eto, to nije to. Jer je neki samozvani stručnjak dao sebi za pravo da primeti kako pesma “ima previše teksta“ i kako mu se “đasvi, ali je više za neku Skandinaviju“, “školsku priredbu“, kako je “patetična“ i da bi bilo bolje da pokuša na dečjoj Evroviziji.
OK, ne razumem se u muziku. Ne razumem se ni u Evroviziju. Odavno nisam u korak s trendovima. Bajata sam. Prevaziđena. Možda sam ja krindž, može biti da jesam, možda nisam dovoljno “etno“, ne znam. Ali znam da prepoznam emociju – u svim njenim agregatnim stanjima. Napisanu, ispevanu, naslikanu, kako god… Pored toga, umem da prepoznam i vreme u kome živimo, kontekst u kome su generacije onih koji nisu stanju da iznesu bilo kakvu dobru priču stasavale. I žao mi je. OMG, stvarno mi je žao.
Nadam se nismo svi izumrli. Da je ostao neko, neukaljan do kraja, neko ko još nije sasvim zanemeo, poklekao pred aferama, skandalima, hajdučijom, nasušnom nam potrebom da se pljune na sve i svakoga, omalovaži sve što ičemu vredi, neko dovoljno muzikalan, dovoljno sposoban da prepozna, da čuje – prave ljude, prave vrednosti, pravu muziku, pravo štivo, neko ko bi itekako umeo da raspravlja o ukusima, kada bi imao priliku, neko ko bi rekao “da, upravo je ovo naša zemlja, upravo su ovo naša deca, deca koja se ne stide da vole, ne stide da otpate svoje male rane, male ožiljke, deca koja su iskrena, deca koja umeju da nose svoju mladost, da je odžive od početka do kraja, korak po korak, ton po ton, ne preskačući gradivo, deca kojoj ne možete ništa“… Nadam se da je među nama, eto ostao neko dovoljno svestan da čovek odumire onog trenutka kad počne da se ruga onom najlepšem i najplemenitijem u sebi, neko ko će umesto nas disati na slamčicu i ko će decu poput Nađe, preneti preko svog ovog gliba, nekako, negde… pa makar i na krkače.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar