Kažu da jedna civilizacija dotakne dno onda kada postane neosetljiva na svoje najslabije karike – decu i stare.
Kažu da tada nikakva tehnologija i nikakav industrijski napredak ne pomažu. Onog trenutka kada u pojedincu nestane empatije, nestaje i sve ostalo.
Juče je u Bačkoj palanci nestalo to – sve ostalo.
Četrnaestogodišnjem dečaku, dijabetičaru, je pozlilo na ulici. Bio je s drugom. I bila mu je potrebna jedna čokoladna bananica da se povrati. Ušli su u obližnju prodavnicu mešovite robe da zamole za jednu i bili isterani. Drug je, kako čujem, popio i šamarčinu, onako – gratis. Dete se, srećom, povratilo zahvaljujući nekim drugim, dobrim ljudima, no – posle svega ostao je taj gorki ukus koji će mi se vratiti u grlo svaki sledeći put kada, kraj kase, ugledam tu istu čokoladnu bananicu.
Bananica inače košta sedamnaest dinara. Sedamnaest dinara nas je u tom trenutku delilo od saosećanja. Od toga da pritrčiš, pitaš šta se desilo, pozoveš hitnu, daš vode, šećera, staviš taj slatkiš detetu u ruke… Sedamnaest dinara nas je delilo od toga da budemo ljudi. Ljudi kojih se nećemo postideti. Ljudi koji neće završiti na društvenim mrežama kao primer svega lošeg, kirijdžijskog, obeshrabrujućeg u ovoj zemlji u kojoj ti život zavisi od slatkiša koji su nam nekada davali umesto kusura.
Baba mi je bila šećeraš. Težak. Znam kako izgleda kada šećer padne ispod granice. Znam kako čovek podrhtava i posrće. Znam šta je leden znoj. Pomodrela usta. Poznajem taj sekund u kome se ceo otimaš i boriš. I znam dobro kako jedna jedina kocka šećera vraća u život.
I moja deca su padala po ulici, u zagušljivim autobusima, na velikim vrućinama. I moja deca su završavala sedeći na trotoaru a da ja to često nisam ni znala i nisam bila tu da im se nađem. O njihovim padanjima obično bi mi pričale tek kad bi sve već bilo gotovo, jer su nekako već naučile da se izbore s tim. Ono sa čime ni one, a ni ja, nikada nismo uspele da se izborimo je bila činjenica da su i preko njih isto tako preskakali. Možda je narkomanka, rekli su jednom za stariju. Nosi pocepane farmerke. Srce mi se cepalo zbog tih pocepanih farmerki. Jer sam se uzdala u neki dobri svet.
I nisam znala šta da im kažem, ni jedan jedini put, kao što uneznam svaki put kada se nađem pred stranom ličnosti za koju ne želim da poverujem da je ljudska. Ne znam, evo, ni sad. Jer normalan čovek zanemi. I to ne čak ni od zlobe, koja je očigledno prisutna i obitava među svima nama, već od nečinjenja ničega.
Ne hodim ovom zemljom od juče, a opet – teško se mirim s tim da tamo negde, pa bilo to u Bačkoj palanci, ili bilo kojoj drugoj palanci na ovom svetu postoje ljudi koji svesno neće pomoći detetu. Bilo kom detetu. Bilo čijem detetu. Ne samo svom, ne samo “malom od komšije“… Ne želim da prihvatim činjenicu da se merimo u bananicama, Svest i savest mi se ne primaju na pomisao da u svetu u kome su nas učili da usporimo kad vidimo “ležećeg policajca“, mi pretrčavamo preko ljudi. Ljudi od četrnaest godina.
I koliko god se trudila, ne uspevam da nađem ni jedan valjan razlog zbog koga je to dobro. Moj neuki mozak ne ume da izračuna koliko čokoladnih bananica može da košta jedan ljudski život. Za koliko dinara smo se prodali u ovoj vaseljenskoj prodavnici mešovite robe? I kako se to dođe kući, svojoj ženi i deci, kako se sedne za sto i posle ručka prilegne, kad znaš da si ispao najobičnije… I to tek tako.
S razlogom ili bez, izgleda da ćemo polako početi da se privikavamo na neke nove aršine, na neke nove surove klimatske uslove u kojima samo korov i strnjika uspeva da preživi. Na čovekolike primerke koji nikad “nemaju sitno“. Na one koji te mršnu, a da ne trepnu. Na one kojima taksimetar radi trista na sat i kojima su bruto i neto merne jedinice za sreću.
Mi, kojima je taksimetar odavno pokvaren, mi kojima srce kuca sedamnaest čokoladnih bananica u minuti, ne preostaje ništa drugo nego da čuvamo ono – sve ostalo.
Pa ko izdrži duže.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar