Život je surov. Brojke takođe. Srbija beleži oko hiljadu i po samoubistava godišnje – u proseku četiri dnevno. Ponedeljkom i petkom više nego ostalim danima. Nedeljom vrlo retko. Jun i oktobar prednjače u odnosu na ostale mesece. Zašto – niko ne zna.
Ali – odrasli smo ljudi. Imamo dovoljno godina da priznamo da nema tog čoveka koji nikada nije, makar i krajičkom svesti, poželeo da ga nema. I to ne da se izgubi, malo prošeta, izduva i vrati kući pre nego iko uopšte primeti da je nestao, nego – baš da ga nema, zauvek.
Srećom, ne ubijamo se svaki put kada na to pomislimo. Preživimo nekako te razvode, gubitke poslova ili dragih ljudi, pokupimo svoje pinkle i idemo dalje. Ipak, oni retki teraju do kraja, i to bukvalno – do samog kraja. Nakon toga uslede novinski naslovi, objave na društvenim mrežama, čuđenje, spletkarenje, ono čuveno “niko nije mogao ni da nasluti“, “ko bi rekao“,“bio je omiljen, vedar, nasmejan..“, “počivaj u miru, legendo“ i sve što uz to već ide.
Teško mi je da naslutim šta jednog čoveka može da natera na takav korak, u kakvom stanju svesti (ili nesvesti) moraš da budeš da bi se prešla crta. Da bi se digla ruka na sebe. Mogu da pretpostavim da se niko ne odlučuje na taj korak tek tako i bez neke velike muke. Mogu da nagađam da li je za taj korak potrebna hrabrost ili kukavičluk i da opet ostanem bez jasnog odgovora. Mogu da, kao ljudsko biće, saosećam s porodicom, prijateljima, svima kojima će nedostajati. Ali to ništa ne menja. Stvarnost nije ružičasta a broj suicida raste. Zašto..?
Zato što se i dalje bavimo posledicama a ne uzrocima. Zato što je i dalje sramota priznati da si depresivan. Zato što živimo u hiper pozitivnoj atmosferi koja osuđuje svaki, pa i najmanji, pomen nezadovoljstva. Zato što nam se nameće taj osećaj neophodne sreće, budimo se i ležemo uz afirmacije, prizivamo, vibriramo, negiramo sve ono negativno, loše, ubeđujemo sebe da smo ok čak i kad nismo. Dok ona jedna kap ne prelije čašu.
Skoro pročitah da depresija ne ubija. U redu, ne ubija. Barem ne odmah ili ne na način na koji to radi kancer ili kakva galopirajuća infekcija, ali svakako povećava stopu smrtnosti. Ko zna koliko smo života mogli spasiti da smo na vreme prepoznali simptome, one prve preteće znake koji se po pravilu ignorišu.
Zato, molim vas, obratite pažnju na ljude oko sebe, na svoje bližnje. Nemojte govoriti kako to nije ništa, i kako će proći. “I druge su devojke ostavljale pa se nisu ubijali“, “biće sve to dobro“ “naći ćeš već neki posao“- nisu rečenice koju ti ljudi žele da čuju. Ne zatvarajte oči pred tugom koju neko oseća. Ne potcenjujte. Niko ne diže ruku na sebe – zato što mu je sve potaman. Srećan se čovek ne ubija. A znaci su uvek tu.
Ljudi se naprosto promene. Ne umeju više da uživaju. I ništa ih ne ispunjava, ne motiviše. Deca popuštaju u školi, odrasli na poslu. Koncentracija i pažnja slabe. Teško donose odluke, neodlučni su. Lako planu. Lako se zamaraju. Ćute. Gledaju nekud u pod. Spavaju previše ili premalo. Jedu previše ili premalo. Povlače se u sebe, izbegavaju prijatelje. Retko se smeju. Teško uspevaju da prate konverzaciju i učestvuju u bilo kakvom razgovoru. Tu i tamo, provuku neku mračnu misao o smrti, nestajanju. Poklanjaju dragocenosti. Distanciraju se. Povlače. Rade ono što nikada nisu radili. Menjaju se. Jednom rečju – ne liče na sebe.
I nije to tako teško prepoznati. Samo treba gledati. Osluškivati. Slušati ih. Pre nego im se dodeli stubac u crnoj hronici. Pokušajte, molim vas – pokušajte. Ne odustajte. Jer, ako vi dignete ruke od njih, i oni će. A onda će biti kasno.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar