Čitam danas kako je HBO uklonio “Prohujalo s vihorom“ sa svoje platforme zbog robovlasničkog konteksta o koji je radnja smeštena, a sve u skladu sa nedavnim, aktuelnim zbivanjima u Americi.
Čitam isto tako pre neki dan kako je i Desanka Maksimović uklonjena pa ponovo vraćena u školske programe, nakon što se svekolika javnost pobunila.
Čitam tako i mislim – kud plovi ovaj brod i dokle ćemo se stideti onog najlepšeg što je čovečanstvo uspelo da iznedri, a sve s ciljem da udovoljimo jednim ili drugim aktuelnim trendovima?
Prohujalo s vihorom je odlična knjiga, pretočena u još bolji film. Na kraju krajeva, Prohujalo s vihorom je odlična ljubavna priča.To što prikazuje Ameriku iz jednog drugog vremena, Ameriku punu etničkih i rasnih predrasuda – ne znači da je treba zabraniti.
Desanka Maksimović je odličan pesnik, duša ove zemlje i oličenje svega u šta smo pomalo prestali da verujemo – dobrote, zahvalnosti i ljubavi prema svakom živom biću. Tačno je da jedna, za današnje vreme, pomalo naivna pesnikinja svakako nije aktuelna niti ide ruku pod ruku s ovom egocentričnom epohom u kojoj živimo, ali ako je uklonimo – uklonićemo i poslednji bastion onog zrnca ljudskog u nama. I neće ostati niko ko bi mogao, smeo, usudio se – da zatraži pomilovanje, za nas – preostale. A zašto..? Zato što ju je neko prethodno “pogrešno protumačio“ i svrstao u neki neprikladni ili demode folder.
Pa, gospodo draga, i vi tamo i ovi ovde, pre nego uklonite sve što bi se moglo pogrešno protumačiti, sve što se ne uklapa u aktuelna dešavanja, od robovlasničke Amerike, preko Holokausta pa do dana današnjeg – setite se da su nam upravo te manjine (pa bili oni crnci ili tek obični pesnici), donele toliko toga dobroga.
Pre nego nam gurnete pod tepih Skupljače perja, Belog Boru, Anu Frank, Sutjesku ili Ježevu kućicu, pre nego Gorski vijenac, Seobe, jednog Pekića ili Ćopića proglasite “neadekvatnim“ i “ne baš aktuelnim“, zapitajte se da li će to zaista rešiti problem..?
Pre nego uklonimo jednog Miku Antića i njegov Garavi sokak, jer se bavi danas ne tako popularnom temom – romske nacionalne manjine, možda bi bilo bolje da, recimo, svi skupa poradimo na tome da prestanemo da plašimo našu belu decu – Ciganima.
Možda bi, pre nego, Desanku nazovemo izlapelom bakicom s šeširom širokog oboda, svi trebalo još jednom da pročitamo, ako ne Krvavu bajku (“znači, brutalno“) ili Strepnju (“mnogo mi to nešto brate njanjavo’‘), a onda barem Opomenu – jer nešto nas, eto, mora podsetiti na ono vreme u kome smo bili samo ljudi, bez obzira na ove ili one različitosti, u vreme u kome nismo svaku izgovorenu reč dovodili u pitanje.
Jer, ako nastavimo da uklanjamo sve ono što ne odgovara aktuelnom kontekstu, kako se neko zbog ovog ili onog ne bi našao prozvanim – mogli bismo doći do apsurdne situacije u kojoj više ne bismo imali ni šta da čitamo, ni šta da gledamo i što je najgore – ni u šta da verujemo.
A to nije nešto o čemu treba “misliti sutra“.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar