Dragi čoveče, tebi koji svoju borbu za opstanak vodiš udobno ušuškan u svom domu, i s daljinskim u jednoj a mobilnim u drugoj ruci, tebi koji i dalje bistriš teorije zavere, zakonske akte i uredbe, i koji se pozivaš na ljudska prava, na dečija prava, na prava kućnih ljubimaca, prava na javno okupljanje. tebi koji bi, da se ti pitaš,…
Dragi natprosečni čoveče ove zemlje, Pišem ti ovo otvoreno pismo, jer se u poslednje vreme osećam pomalo loše zbog tebe. Ja, dabome, znam da si ti jako pametan. I nadaren. I bolji od svih nas zajedno. Ali muči me to što se za pedeset godina, još uvek nisi ostvario. Ah, da, okolnosti ti nikada nisu išle na ruku. Ni kompleksi…
Mama, hoćeš nešto da mi učiniš, upitala sam je. Obrisala je ruke o kecelju i pogledala me. Nije još bila penzija, rekla je. Ne trebaju mi pare, mama. Hoću uštipke da mi napraviš. Sad. Odma’. Al’ da budu kao bakini. Molim te. Rečeno – učinjeno. Za kratko vreme, kuća je mirisala na kvasac i detinjstvo. Zlatni uštipci praćakali su se…
Ako je vanredno stanje, ne znači da moram da idem okolo dlakava kao majmun, napisala je opet jedna. Ne moraš, lutko, ali bolje biti dlakav, nego mrtav. Otpala mi je trepavica. Ne brini ništa, mrtvi ne trepću. Ne mogu da budem izolovana dvadeset četiri sata. Možeš. Svi možemo. Ima i gore izolacije od te. Ako ne veruješ meni, pitaj one…
Dvadesetšestog aprila hiljadu devetsto osamdeset i šeste, nešto posle ponoći, po moskovskom vremenu, eksplodirao je četvrti nuklearni reaktor u Černobilju. Sećam se da je tog dana bilo toplo. Sećam se žutih lala u dvorištu i mojih naježenih kolena koja su, čini se, po prvi put te godine ugledala sunce. Sećam se da mi je tog dana bio rođendan. Deveti. I…
