Ovo je priča o tebi. Tebi koji si danas prvi put opsovao pred decom i taštom, zalupio vrata i izašao napolje. O tebi koji si seo u baštu i pozvao ortaka. Evo, na kafi, rekao si. Kako gde, batice..? Napolju. Da, napolju. Jeste, baš da vidim što će da mi zabrane da šetam… Pa šta ako je vanredno…? To uopšte…
Sedeli su na klupi u svlačionici kada sam ušla. Nije me videla. Mali je plakao držeći polomljene naočare u krilu. Majka je ljutito razgovarala s nekim na telefon. Neće on meni više ići na košarku, rekla je. Kome ja plaćam tri hiljade dinara mesečno? Za šta…? Da sedi na klupi…? Da ga gađaju loptom…? Koje su ovo po redu naočare..?…
Narode moj, Tamna je noć. Da li je svetlo na kraju tunela daleko ili je tunel samo mnogo dugačak, ne znam ni sama. Ali sva je prilika da će nas ostati taman za pod onu jednu Tarabića šljivu. Pa, možemo li, majka mu stara, da prestanemo da se ponašamo kao da nas razdvaja dupla puna na nizbrdici…? Možemo li kako…
Još uvek vam nije jasno zašto je bolje da ostanete kod kuće…? Recimo, zato što je nekome stalo do vas. I zato što, za razliku od nekih, imate kuću. I zato što spavate u svom krevetu, a ne na onom na sajmu. I zato što vas ujutro ne budi medicinska sestra. I što možete da ustanete kad vi to želite. Ukoliko…
Ulazim juče kod mojih, vidim – tata nešto smrknut, obesio nos, ne progovara. Šta mu je, pitam mamu. Ah, moja Dudo, šta mu nije…- reče mama i uzdahnu. Jel’ bolestan…? Da nije čir opet…? Nije proš’o tehnički. – reče mama i pokaza mi prstom da ćutim. – Nemoj da zna da sam ti rekla. Iš’o juče da registruje kola, vratili…
