Mama, hoćeš nešto da mi učiniš, upitala sam je. Obrisala je ruke o kecelju i pogledala me. Nije još bila penzija, rekla je. Ne trebaju mi pare, mama. Hoću uštipke da mi napraviš. Sad. Odma’. Al’ da budu kao bakini. Molim te. Rečeno – učinjeno. Za kratko vreme, kuća je mirisala na kvasac i detinjstvo. Zlatni uštipci praćakali su se…
Ako je vanredno stanje, ne znači da moram da idem okolo dlakava kao majmun, napisala je opet jedna. Ne moraš, lutko, ali bolje biti dlakav, nego mrtav. Otpala mi je trepavica. Ne brini ništa, mrtvi ne trepću. Ne mogu da budem izolovana dvadeset četiri sata. Možeš. Svi možemo. Ima i gore izolacije od te. Ako ne veruješ meni, pitaj one…
Dvadesetšestog aprila hiljadu devetsto osamdeset i šeste, nešto posle ponoći, po moskovskom vremenu, eksplodirao je četvrti nuklearni reaktor u Černobilju. Sećam se da je tog dana bilo toplo. Sećam se žutih lala u dvorištu i mojih naježenih kolena koja su, čini se, po prvi put te godine ugledala sunce. Sećam se da mi je tog dana bio rođendan. Deveti. I…
Ovo je priča o tebi. Tebi koji si danas prvi put opsovao pred decom i taštom, zalupio vrata i izašao napolje. O tebi koji si seo u baštu i pozvao ortaka. Evo, na kafi, rekao si. Kako gde, batice..? Napolju. Da, napolju. Jeste, baš da vidim što će da mi zabrane da šetam… Pa šta ako je vanredno…? To uopšte…
Sedeli su na klupi u svlačionici kada sam ušla. Nije me videla. Mali je plakao držeći polomljene naočare u krilu. Majka je ljutito razgovarala s nekim na telefon. Neće on meni više ići na košarku, rekla je. Kome ja plaćam tri hiljade dinara mesečno? Za šta…? Da sedi na klupi…? Da ga gađaju loptom…? Koje su ovo po redu naočare..?…
