Nikom nije lako ovih dana. Stvari koje su do sada bile jednostavne, postaju komplikovane. One koje su važile za komplikovane – sada su nemoguće. Najobičnija nabavka već neko vreme poprima odlike gerilskog diverzantskog napada. Pokrij lice, ne pričaj ni sa kim, ne zadržavaj se duže nego što je neophodno, plati i beži… Zamorno? Opterećujuće..? Jeste. Ali ne i za sve.…
Mogla bih vam pričati o tome kako preko osamsto dvadeset miliona ljudi širom sveta nema šta da jede. U prevodu – svaki deveti čovek je gladan. Svaki treći neuhranjen. I ta brojka se svakim danom povećava. Mogla bih vam ispričati kako u nekim zemljama, žene ne smeju da jedu prve i kako ih obično sačeka ono što preostane od braće, očeva…
Daleko od toga da sam pesimista, ali statistika kaže da se stopa razvoda u Kini, nakon pandemije, povećala za četiri puta. I po prvi put – prevara nije bila vodeći uzrok. Nemamo o čemu da pričamo, govorili su. To nije čovek za kog sam se udala. To nije žena koju sam oženio. Dobro. Svi smo na ledu. Nema veze ni…
Jedno od moje dvoje dece me svako malo upita da li ćemo ići na more. Ne znam, kažem. Nadam se da hoćemo. Stvarno se nadam. I stvarno ne znam. Ali, da ostavimo more po strani, zbilja – kako izlazite na kraj s decom ovih dana..? Nije lako. Mi, odrasli, vremenom naučimo da se nosimo s tim da život ne ispadne…
Malo je šta čoveka u stanju da zaustavi kao strah. I ono čuveno – šta ako… Šta ako me sutra pita istoriju? Šta ako mi se ceo razred bude smejao..? Nemoj tuda, možda ima zmija. Ne diraj kuče, ko zna čije je. Nemoj da kažeš tati za jedinicu. Ne guraj ruku kroz rešetke, ugrišće te. Pređi na trotoar. Ne naginji…
