Dragi natprosečni čoveče ove zemlje,
Pišem ti ovo otvoreno pismo, jer se u poslednje vreme osećam pomalo loše zbog tebe.
Ja, dabome, znam da si ti jako pametan. I nadaren. I bolji od svih nas zajedno. Ali muči me to što se za pedeset godina, još uvek nisi ostvario. Ah, da, okolnosti ti nikada nisu išle na ruku. Ni kompleksi baš nisu bili od pomoći. A i standard je neko vreme ispod svakog proseka.
Sećaš se kako ti je mama ostajala poslednja na roditeljskom, krijući ispod klupe one lepe ukrasne kese s bombonjerama i kafom za učiteljicu..? Pametan je on, samo neće, govorila je. Valjalo bi ga malo pogurati, kad pređe u više razrede. Učiteljica je strpljivo klimala glavom. I bila je u pravu. Ali ti se nisi dao pogurati, onda kada je trebalo. Onda kada je trebalo upisati neku jaku gimnaziju, ni kasnije, kada su hteli da te pošalju u Grac na studije. A posle… posle te mrzelo da se guraš sam.
Sad ti je žao što nisi otišao u taj Grac. Jer ti bi, u nekoj normalnoj zemlji, u normalnim uslovima, sigurno uspeo. Namlatio milione. Naš čovek kad ode tamo, napravi čudo, eto. Ovde ti je sistem kriv. Naravno, i ti bi da mazneš neku kintu, al’ ako može – odma’. Da se ne mučiš mnogo. Kakav crni posao od devet do pet..? Tebi da neko stoji nad glavom po ceo dan, da ti štopa vreme, govori kad smeš na pauzu..? Ako baš moraš da biraš posao – ti uvek biraš neka čudna zanimanja, s fleksibilnim opisom radnog mesta i vremena, gde ni ti, a ni drugi, ne mogu baš sa sigurnošću da kažu šta to ti tačno radiš.
Baba, koja jedina u familiji ne stoji u stavu mirno kad uđeš u kuću, kaže da prodaješ maglu. Iz poštovanja prema njoj, a i zbog činjenice da ćeš, spletom srećnih okolnosti, naslediti njen stan, ne protivrečiš joj. Uostalom, šta jedna senilna baba zna..? Baba još misli da je Kenedi živ.
U ophođenju s drugima, često si vrlo prijatan. Rečenice započinješ sa “moje poštovanje“ a završavaš sa “svako dobro želim“. Ukoliko komunikacija baš i ne ide, uvek možeš da se pozoveš na “znaš li, bre, ti ko sam ja..“ ili “kad sam ja radio to i to , ti si, burazeru, još uvek sedeo na noši“. Da ne kažem štagod gore.
Ženio se nisi, niti ćeš. Imao si neku, vodali ste se pet godina, posle puklo. Htela da se uda. Htela dete. Terala te da završiš faks, nađeš normalan posao. Jedno vreme si joj pričao da radiš, da si našao posao. Ustajao si svakog jutra i umesto na posao, išao pravo u kladionicu. Provalila te kad te je njen ortak slučajno sreo. Onda se spakovala i otišla.
Posle toga se nisi upuštao u mnogo ozbiljne šeme. Tu i tamo, poneka kombinacija, nedelju dana u vr’ glave i ćao. Brak nije za avanturiste poput tebe. Ako se ikad i skrasiš, što bi tvoja majka jako volela, ako ništa zbog unučića, e ta će morati da bude nešto stvarno posebno. Znaš ono, i lepotica i laf i da ima para i da nije glupača neka. Ali, kako Tanjug javlja, takva se još nije rodila.
Što se škole tiče – niko pouzdano ne zna šta si to tačno završio. I da li si završio. Niko pouzdano ne zna ni koliko ti je godina, jer ti ih imaš po potrebi. Kad baba primi penziju, tebi je između pet i petnaest. Kad kevu treba povesti kod lekara – stariji si od nje i babe zajedno i “od jutros nešto ne možeš na nogu“.
Tvoj socijalni život je zavidan. Znaš mnoge poznate face. Jednom te slikali za Glas Bačke. Tvoje priče često počinju sa “sedimo tako Džaja i ja…“ ili “… i kaže meni Brena…“ Kako, koja Brena..? Pa, Brena, brate… E, nemoj sad da ti pokazujem slike…!? Stani, e sa’š da vidiš… gde mi je to… e otkako sam uzeo ovaj novi telefon, ništa ne znam gde mi je šta. E, aj’ nećemo sad o tome.
Uz posebne ljude s kojima obitavaš, razume se – idu i posebna mesta. Restorani i klubovi u koje obični smrtnici ne zalaze. Samo selebriti. Naravno da živiš u krugu dvojke, samo si trenutno izmešten u Barajevo. Dok se ne završi renoviranje tvog trosobnog u centru u kome baba skapava već tries’ godina.. Vikendica i placeva imaš – ne zna se broj. Auta isto tako. Gradskim prevozom ideš iz hobija. Da ne pomisli svet da si uobražen.
Od ortaka imaš samo jednog pravog prijatelja, Mareta, koji te šlepa samo zato što se znate još iz osnovne. Ti, naravno, misliš da mu tvoje društvo imponuje. Jednom ti je rekao nešto u fazonu da treba da se spustiš na zemlju, da te tvoja firmirana garderoba ne čini boljim od ostalih, da si običan snob, tako nešto. Iz principa ga nisi zvao mesec dana. I da ti nije zatrebala kinta, ne bi mu se ni tada javio.
Inače, lak si na obećanjima. Samo ako li se neko požali da ima neki problem, negde nešto zapelo – ma ti to završavaš sto posto..! Naravno da od toga nema ništa, ali dobro – neka se malo lože. Oni koji te znaju dovoljno dugo, u jednom trenutku počinju da te izbegavaju. Po kraju kruži priča da si folirant i prepotentno puvalo. To je zato što su ljubomorni.
Tvoja mama kaže da si samo neshvaćen i neprihvaćen. Baba tvrdi da si običan skorojević i baraba kakvu svet nije video. Otkako si joj maznuo onih petsto milijardi starih i dao na kamatu kod Dafine, postala je nekako hladna i distancirana. Lično misliš da te nikada baš i nije volela. Ali to, naravno, nema nikakve veze s tobom. Baba nikada nije uspela da razvije autentičan roditeljski odnos ni sa tvojom majkom. Biće da je tu negde zapelo.
Nažalost, te iste babe ćeš se još mnogo puta setiti. Recimo kada budeš budzašto prodavao njene goblene po buvljacima. Uvalio Maretu onaj kristalni luster za sto evra. Ili kad budeš potraživao staru deviznu štednju od neke slovenačke banke. Ili kad budeš oglasio stan koji ti je ostavila. U obzir dolazi zamena za dva manja uz doplatu. Samo ozbiljne ponude. Da ima centralno. Poslednji sprat – stop. Agencije stop. Običan svet – stop. E, a jel’ znaš da te niko ne voli..?
Garant je zbog babe.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar