Ok, svi se mi, s vremena na vreme, upitamo da li smo normalni. I to je u redu.
Međutim, nije u redu ako se konstantno osećamo kako ne treba, a da ne umemo sasvim jasno da odredimo uzroke takvog stanja. Ako niste sigurni šta se tačno dešava s vama i zbog čega vam nije dobro, a da pritom (mislite da) nemate realnih razloga za to – pogledajte oko sebe. Niste ni nerazumni ni nezahvalni niti gubite dodir sa stvarnošću. Naprotiv, verovatno u blizini imate manipulativnu, narcisoidnu osobu koja se svojski trudi da vas bukvalno raspameti. Pre nego budete spremni da se zakunete da su svi oko vas ok, razmislite još jednom.
Nevolja nas, normalnih, je: pod a) u tome što očekujemo da će se neko drugi ponašati ispravno ili barem ne gore od nas, pod b) što nam treba vremena da poverujemo da izopačeni umovi zaista postoje i pod c) to što mislimo da, jelte, hodaju naokolo s nalepnicama na leđima na kojima čitko piše ‘’lud’’.
Ukoliko u bliskom okruženju imate nekog ko je u stanju da vas ‘’slaže a ne trepne’’, negira činjenice čak i kada imate čvrste dokaze, jedno govori a drugo radi i u odsustvu argumenata, udara tamo gde ste najtanji – na samopouzdanje i vašu sliku o sebi samima,– možete da odahnete. Nije do vas.
Jer, poremećene osobe itekako postoje. Poremećene osobe se ne ponašaju ispravno. Poremećene osobe nemaju moralna načela. Poremećene osobe izgledaju baš kao vi i ja. Često i bolje, jer nemaju drugih poriva osim da ugode sebi. Poremećene osobe zaista nije briga za vas. I dok vi ležite noću budni u pokušaju da dokučite čime ste ih to, zaboga, ‘’povredili’’, oni spavaju snom pravednika.
Da stvar bude još gora, poremećene osobe su naizgled vrlo prijatne. Ljubazne. Čak preljubazne. Obratite pažnju na ovaj detalj kada sledeći put pomislite kako je neko ‘’suviše dobar da bi bio istinit’’. Manipulatori se, svim raspoloživim sredstvima, trude da ostave dobar utisak. Da vas opčine. Vežu za sebe. Kada se opustite, igra nerava počinje. Igra od koje će vam se zavrteti u glavi do te mere da ćete izgubiti tlo pod nogama. I baš kad vam padne na pamet da su možda ipak malčice dobri, i sa u njima ipak ima nečeg “čovekolikog“, postajaće loši. Ako pak pomislite da su loši, serviraće vam najbolju verziju sebe. I tako u krug i u krug i u krug, do beskonačno.
Svaki pokušaj da verbalizujete problem, ili razgovarate ‘’kao odrasli ljudi’’ – unapred je osuđen na propast. Svaki pokušaj da objasnite kako se osećate ili pak ponudite pomoć – odvešće vas direktno na optuženičku klupu. Reći će vam da niste normalni, da ne znate šta govorite, te da, kao i obično – preterujete. Mora da nešto niste dobro čuli ili videli…? Mora da je u pitanju nesporazum. Jeste nesporazum, jelda..? I tako, dok kažete keks, strane se obrću.
Do malopre sigurni u svoje tvrdnje, zatičete sebe kako se izvinjavate za nešto što niste uradili. Jeste, oduvek ste imali tu ‘’dramatičnu crtu’’ i potrebu da preuveličavate stvari. Jeste, krivi ste, eto. Osetljivi. Umišljate. Izmišljate. Neuravnoteženi ste. Histerični. Ili suviše dobri. I svi drugi vas iskorišćavaju. Ne razumete ni najobičniju šalu. Pa stvarno.
Poslednje atome snage crpite da ubedite sebe kako je sve u redu – iako vam intuicija govori drugačije. Recimo da je sve dobro. Ok. Zašto se onda i dalje osećate loše? Manji od makovog zrna..? Nemoćni…? Zašto taj mali crv iznutra i dalje rovari…? Zašto više ne znate šta da kažete…? Kada da kažete…? Zašto toliko preispitujete svoje postupke…? I zbog čega vam je najednom tako teško da donesete i najbanalnije odluke…?
Zato što ništa, ama baš ništa nije u redu i što će samo biti još gore. Osim ako ne prekinete taj začarani krug i pobegnete glavom bez obzira, koliko vas noge nose.
Jer – ako ostanete, prognoze nisu ružičaste. Ma koliko mislili da ste jaki i sposobni da se nosite, možda čak i izborite s takvom osobom – varate se. Niste. Izgubićete sebe, svoje samopoštovanje, zdravlje. Izgubićete, usput, i sve one do kojih vam je stalo. One koji zaista brinu o vama. Tako izolovani od porodice i prijatelja – nećete imati kome da se obratite za pomoć. U tren oka, bićete sami i neće biti nikoga da vas zaštiti. A onda ćete stvarno početi da gubite i ono malo preostalog razuma. Život će vam biti poput ronjenja na dah. Sve češće ćete se boriti za vazduh. I nikada nikome nećete moći da objasnite. Nikada neće biti svedoka. Nikada neće priznati da su u krivu ni da im je žao što su vas povredili. I nikad se neće promeniti. Barem ne na bolje.
Tekst: D. Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar