Danas je Prvi maj.
Dan kada je davne 1886 godine četrdeset hiljada radnika u Čikagu diglo glas protiv industrijalizacije, nemilosrdnog iskorišćavanja, malih nadnica i radnog vremena koje je iznosilo i po osamnaest sati dnevno.
Zahtevali su dostojne uslove rada, i “tri osmice“ – 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog obrazovanja. Vlast je, kao i obično, poslala jake policijske snage, šest radnika je ubijeno, pedesetak ranjeno, petoro osuđeno na smrt a troje završilo na dugogodišnjoj robiji. Klasika.
Ali, gotovo vek i po kasnije, tradicija se ipak održala. I danas je to dan kojim simpatizeri radničkog pokreta iskazuju opštu solidarnost i obeležavaju sećanje na dostignuća radničkog pokreta. Belosvetska radnička klasa priseća se tako što izađe na ulice i zahteva veće plate i kraće radno vreme.
Pomalo zgađen tom nezahvalnom praksom, i potrebom da se do hleba dođe i preko pogače, naš skromni čovek odaje poštu tako što, ukoliko ga ne zapadne da radi baš na prvi maj, okrene jagnje ili baci kakvo drugo meso na roštilj na lokalnom izletištu. Kad sve prođe, ostavi gomile đubreta za sobom. Jer ima ko je plaćen da to počisti.
A nekada je prvi maj zaista bio veliki dan, dan kada se odlazilo na uranke i prvomajske parade. Dan kad bi se u posleratnom duhu, u krugu fabrike orila pesma, povelo veselo kolo naroda i narodnosti i prepričavale priče o Aliji Sirotanoviću, rudaru iz rudnika mrkog uglja Breza, čoveku čije se ime i danas među rudarima izgovara – stojećki.
Nekada je ova zemlja imala prave udarnike. Alija i njegovih osam rudara, za osam sati rada iskopali su 152 tone uglja, prebacili normu za 215% te tako postigli svetski rekord. Na pitanje druga Tita da li mu je nešto potrebno, odgovorio je skromno: samo veća lopata, druže Tito.
Alijin lik se potom našao na novčanici od dvadeset hiljada dinara, starih, a bio je i odlikovan Ordenom junaka socijalističkog rada. No, Alija je nastavio da živi skromno i povučeno. U prevodu – jedva je sastavljao kraj s krajem. Kada je umro u bedi, kako i dolikuje radniku, jedna mala ulica u Brezi je ponela njegovo ime. Ubrzo za Alijom, nestala je i zemlja u čije je mrko srce silazio tolike godine.
Danas više nema udarnika, nema “drugarskih pesama koje slave rad“, nema tog pregalačkog nagona da se zemlja izgradi i podigne iz pepela. Danas smo, biće, zadovoljni time što imamo i živimo bolje nego ikada. Tri osmice su postale stvarnost. I niko se više ne nada odlikovanju. Gledamo svoja posla, a iz pepela vadimo još samo ćevape – propale kroz rešetku. Da nam živi, živi rad..!
Omladinske radne akcije predmet su podsmeha među današnjom omladinom. Praktično im je nemoguće objasniti da je izgradnja pruge Brčko-Banovići na jednom mestu i s jednim ciljem okupila šezdeset hiljada njihovih, u to vreme, vršnjaka. I da je nekada neko bio spreman da uradi nešto za svoju zemlju – tek tako, bez obećane mu kontrausluge. Njihova zemlja bila je pravična nadoknada, a srce, ruke i lopata – dovoljan znak da si postao čovek. Danas se tih istih lopata stidimo. Naše ruke su čiste. Kopaju samo oni koji nemaju izbora.
Ali zato – orden rada sa crvenom zastavom možete povoljno kupiti od nekog vrednog unuka za trista dinara, ovih novih. U zalagaonicama su nam relikvije nešto skuplje.
Nema šta, založili smo se. Onako baš udarnički.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar