Da vidimo šta smo ovde imali…

Sećam se da sam krajem dvehiljadedevetneste napisala sledeće: “Ne znam šta nosi godina nikome od nas, ne znam kakvog će ukusa biti ono što nas čeka, hoće li nam se dani pred nama stužiti kao kakva jeftina jetrena pašteta, ili će joj ukus biti mekši, sočniji, puniji…“

Evo, kraj je te godine. Biće da sam je potcenila. Bila je gora od najgore jeftine jetrene paštete. Teško je išla niz grlo. A počela je sasvim uobičajeno. Uz ostatke novogodišnje trpeze, škrto su nam plasirali vest o tamo nekakvom virusu iz Vuhana. Ma pusti, rekla sam. Opet nešto naduvavaju, plaše ovaj jadni narod. Krajem januara su mi stigle narukvice iz Kine, preko Ibeja. Još uvek smo se dobro zezali na račun tog virusa.

U februaru smo otišli na Maltu. Kupi maske, poručili su mi iz Beograda. Ponesi koliko god nađeš. Ovde ih nema. Kada sam izašla iz pete po redu apoteke u Sent Džulijanu, praznih ruku, nije mi bilo svejedno. Al’ opet, teško da sam mogla da zamislim da nam se bliži nešto toliko strašno. Čovek nije u stanju da predvidi ništa loše, naročito ne sa terase apartmana koji gleda na more. S čašom vina u ruci, neretko sve izgleda bolje nego što zapravo jeste. Pa i Kovid.

Vratili smo se krajem februara, avion je bio dupke pun. Niko nije nosio masku. Još nije bilo govora o maskama. U Beogradu su nas sačekali sneg i panika. Redovi ispred apoteka. Redovi ispred prodavnica. Blaga mučnina u želucu, isti onaj osećaj kao pred rat, devedesetih. Sve misliš da nema ništa od toga, a opet, da ti je smešno – nije. Vic iz Vuhana, počinjao je da biva neslana šala.

Nekako baš u to vreme, pokrenula sam Dudu i bacila se na pisanje. Iz ove perspektive, pisanje kojim sam postala okupirana narednih meseci, sačuvalo mi je zdrav razum.

U martu su nam uveli vanredno stanje. Po prvi put smo stavili maske. Po prvi put smo jurili po radnjama u potrazi za kvascem, toalet papirom, asepsolom i rukavicama. Polovinom marta, Duda je imala 520 pratilaca. Bila sam beskrajno ponosna. Dvadesetprvog marta smo imali stočetrdesetdevet zaraženih. Strašno, pomislila sam. Ali još uvek nisam znala nikog ko je zaražen. Niko moj nije znao nikoga ko je zaražen. Stočetrdesetdevet je bio prilično imaginaran broj.

Onda je zatreslo Zagreb. Sećam se tog jutra. Sećam se straha koji sam po prvi put osetila, to gotovo opipljivo osećanje da nam životi uskoro neće biti isti, da smo svi skupa u nekakvim kolima koja idu nizbrdo, a ručna ne radi.

Zatvorili su nas u kuće. Prihvatili smo to začuđujuće mirno. Još jedna neophodnost u nizu. Radi kako ti kažu i ne pitaj ništa. Sledeće dve nedelje su ključne. Presudne. Još uvek smo verovali u to. I nekakav povoljan ishod, nakon svega.

Bili smo dobri jedni prema drugima. Pažljivi. Saosećajni. Sećam se da mi se činilo da ću se ugušiti od tolike količine ljubavi. Najednom sam mislila o svim onim ljudima koje nisam dugo videla, odjednom sam i svoje najbliže posmatrala drugačije. Kako su divni… Kako sam ikada mogla da pomislim drugačije..? Da se sad nešto desi, ne znam da li bih ikada sebi oprostila… U roku od nekoliko dana, ugao gledanja mi se promenio.

Zbijali smo redove. Ponašali se kao poslednji preostali ljudi na planeti. Pažljivo smo trošili resurse. Rasipali nežnosti, izlive ljubavi, one prave, one za koju smo mislili da se podrazumeva. Ja sam pisala kao luda, Deki je pratio vesti, deca su bila neuobičajeno tiha. Suviše tiha za moj ukus.

Onda je polako sve počelo da nam smeta. Počeli smo da idemo na živce jedni drugima. Svako od nas, hteo je samo svoj stari život nazad. Dobre stare gluposti, navike, šetnje subotom, nedelje na selu. Proleće nam se gotovo rugalo s one strane prozora, zeleno i raskošno. A mi smo mogli samo da ga gledamo kroz zavesu.

Ljudi su postali nervozni, dan prekratak, redovi predugi. Gledala sam dvojicu kako se otimaju o prazna kolica ispred prodavnice. Poželela sam da se sakrijem u mišju rupu, ali nije moglo. Miševi su već zauzeli sve. Vratila sam se kući. Smrdelo je na sirće i varikinu. Moj muž je gotovo opsesivno dezinfikovao sve. Primetila sam da počinje da me nervira. Toliko toga. Od načina na koji jede, hoda, spava, telefonira, priča s tetkom iz Bosanskog Grahova… Sad vidim da nije bilo do njega. Cela godina bila je nalik na neki opasan, produženi PMS. Ludilo mozga.

Šezdeset ljudi nam je bilo na respiratorima. Jedna moja je negodovala što ne može kod frizera. Meni nije bilo do frizera. Jeli smo kupus svaki drugi dan. Kad nije bilo kupusa, kuvala sam pasulj. Zašto, kako, samo kupus i pasulj – ne znam. Nešto me teralo da štedim. Sakrivala sam čokolade od dece. U glavi su mi se motale strašne slike rata, onog u kome su deci umesto slatkiša, davali sirup za kašalj. Mukodin, jer on sladi.

Prvog aprila sam s neta preuzela “Priručnik za preživljavanje u prirodi“. Pročitala sam ga i shvatila da ne bismo preživeli ni sedam dana u toj istoj prirodi. Nakon toga sam pročitala “Zašto se nisam ubio“, e to je već imalo nekog smisla. Čežnjivo smo gledali aranžmane za Grčku. Možda i odemo, mislila sam. Nema šanse, rekao je moj muž. Ove godine i ne pomišljaj.

Kada sam, polovinom aprila, napisala kako se plašim da će nam korona ostaviti mnogo polupanih i da ćemo polako pucati kao zvečke, napali su me na sva zvona. Kao, svi smo ok. Jaki smo, možemo mi to, kakve crne depresije, anksioznosti, šta mi u opšte pada na pamet… A  eto, palo je. Jer sam znala šta sledi.

Svoj četrdesettreći rođendan sam provela u izolaciji. Na kvarno sam otišla po tatu koji mesec i po dana nije izašao iz kuće. Ako nas zaustave, reci da ti nije dobro, rekla sam mu. Dva i po kilometra činila su se kao dve i po godine. Bio je kod nas jedva sat. Osećala sam se kao da krijem teškog kriminalca. Popili smo kafu i onda sam ga vratila. Pazili smo da nas komšije ne vide.

Prvi maj smo takođe proveli u izolaciji. Duda je premašila jedanaest hiljada poseta. Tati su počele da otiču noge. Nisam znala šta da radim. Niko nije znao. Osim da su naredne dve nedelje ponovo – ključne.

Polovinom maja ćaleta smo poslali na selo. Otoci su počeli da se smanjuju. Hodao je, konačno je stvarno hodao – nije samo špartao na relaciji “kupatilo-kuhinja“. Trava oko kuće bila je ogromna. Valjalo je kositi. Stigle su prve jagode. Sve je bilo normalno. Kao.

U Americi se desio “black lives matters“. Uklonili su Prohujalo s vihorom s Netfliksa. Nama su pokušali da smaknu Desanku. Posle su je vratili. Pročitala sam negde da Srbija beleži četiri samoubistva dnevno. Ponovo sam pročitala “Zašto se nisam ubio“ . A tek je bio juni.

Shvatili smo da ne možemo nigde. Da je more postala misaona imenica. Da nas je život ponovo ostavio za avgust.
Posadila sam tikvice, tamo na selu. Prve tikvice u mom životu. Duda je dogurala do sto hiljada pregleda. Niko nije bio srećniji od mene. Kada nisam pisala o svakodnevnici, s nostalgijom sam se osvrtala na neki stari život, koji mi je nedostajao. Biće da nisam bila jedina.

U ono malo navrata kada smo možda i mogli da pobegnemo negde, ja nisam imala volje. Nigde se više nisam osećala sasvim bezbedno. Ni sasvim opušteno. More je moralo da sačeka. Otišli smo na selo. Ćaletu smo uzeli kuče, da ima čime da se zanima. Nazvali smo ga Sid, upravo po Sid Višizu iz Sex Pistolsa. Zalivala sam baštu. Kupila jabuke. Brala grožđe. Skupljala orahe. Tražila i nalazila načina da budem okupirana nečim. Stalno, u svakom svom budnom trenutku. Dok sam radila, nisam imala vremena da razmišljam. Rad se pokazao kao prilično lekovit.

Septembar je doneo početak školske godine. Ništa više nije imalo smisla. Opet su nam govorili da su naredne dve nedelje ključne. Sad smo već svi znali nekoga ko je znao nekog ko je pozitivan. Obruč se stezao. Počela sam da slikam, prvi put u životu. Paralelno sa mnom, slikala je i Una. Sve svoje slike je prodala u humanitarne svrhe. Skupili smo pedeset hiljada dinara za Minju.

Prvi put sam bila u Svratištu. Još jednom sam se suočila s tugom u svom integralnom obliku. Nije bilo prijatno, ali je osećaj da radim nešto dobro, nešto što se ne tiče samo mene – bio neopisiv. Iz dana u dan, imala sam potrebu da uradim još i još i još… da pomognem svakome kome je pomoć potrebna. Da nateram i druge da učine isto.

Jesen me je sačekala potpuno drugačiju. Verovatno i bolju. Ne znam gde sam tačno, na tom putu, zaboravila na sebe, i gde su nestali svi oni sebični porivi – ja, mene, meni, moj – ali mi se čini da sam prestala da bivam epicentar svog bitnog, sebičnog, toliko nalik svačijem, sveta. Dajući sebe i sve od sebe, dobila sam neke dobre ljude zauzvrat. Predobre čak. Odjednom su se pojavili oko mene. Gotovo sam ih prizvala.

Duda je premašila broj od dvesta hiljada korisnika, a da nijednom nisam morala da se poslužim prljavim trikovima koji podižu broj klikova. Nisam pisala o tome kako da skinete deset kilograma za tri dana, kako da povećate usne prirodnim metodama, kako da ga zavedete u tri koraka. Ostala sam verna sebi i verna onima zbog kojih je sve to počelo.

Pred sam kraj godine, naterala sam se da odem na sistematski pregled. To je bio poslednji sa spiska strahova koje sam morala da pobedim ove godine. I prošla sam i taj tehnički. Sve je u redu, rekli su. Krvna slika odlična, papa test dobar, kolposkopija uredna, na ultrazvuku nema ničeg sumnjivog. A ono što su mi tumor markeri bili povećani, upitala sam. Ma kakvi tumor markeri, zaboravite, sve je ok. Vidimo se za godinu dana. Izašla sam iz ordinacije gotovo lebdeći. I otišla pravac na pet u pola s lukom.

Danas je dvadesetsedmi decembar. Ostala su još četiri dana ove godine. Jeste, stužila nam se svima kao kakva jeftina jetrena pašteta. Ne ponovila se dabogda, reći će neko. A opet – donela je i ponešto dobro, vratila nas je na fabrička, podsetila na ono što je zaista bitno, one koji su zaista bitni.  I tako, evo me, sedim i mislim kako imam sve. Baš sve što mi je potrebno. Neka se nosi ona užegla pašteta..! Neka se nose naredne dve nedelje. Naročito one ključne. Tu smo. Imamo se. Šta još da poželim…? Ništa. U to ime…živeli, dobri moji..!

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels