Gutenabend i taj rad

Gutenabend i taj rad

Nije nam naš jadni život kriv što mi sve komplikujemo. Što nam je dosadno. Što bi i ovo i ono… I ono tamo… al’ da ne bude kao ovo ovde….I da nema niko… samo mi… Dok tragamo za novim i novijim, receptima, jelima, muzikama, slikama, meditacijama, šarama na džemperu, ljudima kakve niko nikada nigde nije imao prilike da upozna, dok učimo retke jezike još ređih plemena, žarimo nepca nekim čudnim ukusima, koje bi najradije ostavili za neki drugi put, a ne možemo, jer im se, eto, svi najednom dive – zaboravljamo.
Zaboravljamo zlatno pravilo: najlepše stvari u životu su baš one najjednostavnije.

I nema tu neke velike mudrosti. Jer,stvar je prosta, k’o dva i dva. Ponedeljkom se teško ustaje. Nedeljom spava do podne. Kafa se pije polako. Jaja idu sa slaninom. Palačinke s džemom. Knedle sa šljivama. Supa s rezancima.

Kad ti se spava – spavaš. Kad ti se ide – pakuješ se. Kad se zaljubiš – udaš se. Kad se udaš – rodiš dete. Kad rodiš dete – pitaš se što ti je sve to trebalo. Kad prestaneš da se pitaš – rodiš još jedno, da ono prvo ima s kim da se igra. Da umače uštipke u šećer. Crta po zidu.
Da kaže “nisam ja, bata je..“  Da se izgalamiš na obojicu, kažeš “baš me briga ko je, kupite to kako god znate..! Gosti dolaze za pet minuta.“ Da te gledaju, onako, kereći, tužno, pa ti bude žao što si vikala.

Da otrčiš u kupatilo da skloniš nošu. Kao da tuđa deca nemaju noše. Ni igračke, ni probijen prst na patofnama, ni rupe na kolenima, ništa.
Da se pogledaš u ogledalo i na brzinu popraviš kosu. Da se zvono na vratima oglasi baš u trenutku dok razmišljaš – da li bi možda trebalo da se ofarbaš u nešto svetlije? Skratiš šiške..? Promeniš frizuru..? Boju zidova..? Muža..? Decu…? Grad..? Planetu, ime, sve…? U zamenu za neki drugi život.. Kakav je možda mogao biti. S nekim drugim, možda. U nekoj drugoj zemlji. Sa nekom boljom klimom. Većim bruto dohotkom. Među nekim kulturnim svetom. Gutentag, gutenabend, fil danke i taj rad. A ne k’o ovo ovde…

Čuj “jel’ da se izuvamo..?“ Ma nema potrebe, kod nas je ionako lom, govoriš. Nema ni nedelju dana kako smo oprali tepih, misliš u sebi.
Deco, došli gosti, dođite da se pozdravite. Šta se kaže..? Ajte u dnevnu, što stojimo u hodniku…? Molim te, ne gledaj mi nered, taman sam sredila, kad oni izručiše celu korpu s igračkama… Smestite se, saću ja, samo da odnesem ovo u spavaću.

Baš joj je dobra jakna, vidi se – prava koža, misliš dok zagledaš etiketu i mirišeš postavu. A ‘vamo kukaju kako nema pas za šta da ih ujede…Sedaš na ivicu kreveta. Najradije bi se zavukla, sakrila, tu među jaknama i kaputima, kao nekad, na žurkama u studenjaku. Al’ na tebe je red. Da se vratiš. Da izgovoriš sve ono što se inače čuva za goste, kao bajat keks od prošle godine.

Kad on kaže “druže, znaš kakvu rakiju imam, moraš da probaš…“ Kad ona kaže “ne može on da pije, vozi“. Kad on kaže “neće da pije, samo da proba…“  Ti se vraćaš na scenu, da izgovoriš nešto kao, ajoj, pa što ste se trošili…? Možemo nekad da prođemo i bez tog donošenja. Moram da sakrijem čokolade, da ne pokvare večeru. Idite, idite, igrajte se svi zajedno u sobi. Ma, deca su to, neka ih, pa moraju da galame, šta će drugo…Samo da se ne povrede. Platićete mi, samo da odu – misliš u sebi. Kakvu ono beše pijete..?

I tako dok sedite, skupljenih kolena, stisnutih usana, misliš kako je sve moglo da bude jednostavnije. Kako bi bilo lepo da ne moraš uvek da budeš najbolja verzija sebe, verzija za goste. I da li bi svet propao kada bi sada rekla “e znaš šta, ajde da preskočimo kineze ovaj put, imam neki domaći ajvar, sir i znaš kakvu slaninu, pravu, onako malo prošaranu, doneli sa sela, ko je za…?“ Da li bi radosno pljesnula rukama, kao i svaki put na pomen piletine u ljutom sečuan sosu..? Da li bi nervozno gledala na sat, kao sad..? Svako malo proveravala poruke…? Izvijala glavu poput sove, razgledala unaokolo, kao da traži neku novu, do sad nesažvakanu temu za razgovor… Lepa ti ova slika, kaže. Klimaš glavom. Baš je lepa, ponavlja. Znam, to kažeš svaki put… Pa kad jeste…lepa, govori. Onda malo ćutite. Kad ste kupili onaj stočić..? Prošle godine. Onda ponovo malo poćutite. Deca urlaju u drugoj sobi. Razmišljaš da li da reaguješ. Dobro, kaže on, ko je za kineze…? Ja, ja, ja – reče ona i radosno zapljeska ručicama. Sečuan piletina, jel’ tako ono beše, upita on i značajno je pogleda. Ona trepnu dvaput. A ti..? Šta ja..? Šta ćeš ti, ženče moje…? Prolećne rolnice…? Miso..? Ja nešto nisam gladna, preskočite me ovaj put, kažeš i odlaziš u kupatilo. Okrećeš ključ za sobom, sedaš na ivicu kade. Dišeš. Pozvaće te kad ponovo bude na tebe red. Da kažeš nešto kao gutenabend und fiel dank.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels

 

 

 

Možda će Vam se svideti

Postavi komentar