Nakon dve nedelje, svi smo već pomalo apsolvirali čari izolacije.
Mnogi su postali pravi eksperti u radu od kuće, mešenju hleba, pripremanju zaliha i racionalnom trošenju preostalih resursa. Nas, introverte i nije mnogo pogodilo, budući da je izolacija naše prirodno stanište i da i inače imamo potrebu da se osamimo, čitamo knjige i u širokom luku izbegavamo narodne mase. Onim drugim, ekstrovertnijim, cela situacija je malo teže pala.
Ukoliko imate barem jednog prijatelja koji priča kao navijen, obožava selfije i uživa kad je u centru pažnje, onog koji vas izvlači iz kreveta, šminka, oblači, trpa u taksi i vodi u kafanu u sredu uveče – znate o čemu pričam.
Naši ekstrovertni prijatelji su sjajni ljudi – verujte, govorim iz iskustva, živim s jednim od svoje devetnaeste. Vrlo su nalik nama, samo nešto malo drugačiji. Entuzijaste s obrtnim momentom od stodvadeset reči u minuti. Društveni, pričljivi, zabavni, sa sjajnim smislom za humor – čine ovaj svet lepšim mestom za život.
Ako vam je i dalje teško da razumete kako se osećaju zatvoreni u četiri zida – pokušajte da zamislite sebe na pozornici pred pet hiljada ljudi. Neprijatno..? Dlanovi se znoje? Srce preskače..? Mozak trokira…? E, otprilike je tako i njima – bez publike, u izolaciji.
Čak i ako zanemarimo naš odnos prema ljudima i činjenicu da li ih volimo ili zaziremo od istih, svi se pomalo osećamo kao astronauti u svemirskom brodu. Izolovani u bestežinskom prostoru. S tim što mi i dalje lebdimo tu negde u orbiti a oni su dvanaest svetlosnih godina dalje, daleko od sile zemljine teže i civilizacije. U prevodu – Hjustone, imamo problem.
Da stvar bude još gora – pokušajte da zamislite introverta i ekstroverta – zajedno u izolaciji.
U našem slučaju to otprilike ovako izgleda: dok ja čitam, on okreće sedmog po redu prijatelja. Dok bih ja ćutim, on priča. I priča i priča i priča. Dok ja spavam, on radi zgibove. Ja rođenoj majci kuckam poruke. On čitav sat priča s tetkom iz Bosanskog Grahova koju nije video dvadeset godina. On je grlat i glasan, komšinica s prizemlja uživa u direktnom prenosu. Meni obično mora da čita s usana.
Srećom, iako različiti, imamo nešto zajedničko: i dalje nam nije sasvim jasno zbog čega smo zapravo zatvoreni i šta se to dođavola dešava tamo napolju…? Ne znamo koliko će tačno da traje. Ni kada ćemo videti svoje roditelje. Dosada nas sve pomalo nagriza. Postajemo letargični, uspavani. Depresija preti. U jednom trenutku se smejemo, već u sledećem nam se plače. Guglam ’’sahrana u doba korone’’. Pravim spisak sve svoje pokretne i nepokretne imovine. Zapisujem pinove kartica na poleđini ukoričene sveske s receptima. Govorim mu da ga volim. S aspekta introverta koji retko priča o emocijama, a češće piše o njima – ovo poslednje je ravno čudu. Bez jasnih uputstava, prepušteni smo na milost i nemilost dezinformacija. Panika kao plima – narasta. Strah takođe. Ima li života na Marsu, pitamo se u potaji.
U međuvremenu, saveti samo pršte. Radite vežbe. Spavajte. Soda bikarbona i limun ubijaju virus. Pijte dosta čaja. Ispirajte grlo slanom vodom. Perite ruke sapunom i vodom najmanje dvadeset sekundi. Kijajte u maramicu. Izbegavajte grljenje i ljubljenje.
Srećom, nismo sami u svemu ovome. Ako je suditi po onoj staroj – što me ne ubije, to me ojača – kad sve ovo prođe – svi ćemo pucati od snage. I šta god da se desi, uvek ćemo moći da se osvrnemo i kažemo ’’ako smo pobedili Koronu, pobedićemo i ovo…’’.
Do tada, nastavljamo da igramo svoje male uloge. Moj lični Elvis, tamo gore na pozornici, pod svetlima reflektora, ja ispred nje. Predstava rasprodata, karte planule. Publika na nogama, aplauzi, ovacije…! Hoćemo bis – svo troje, koliko nas ima. Može jedan autogram…? Za komšinicu iz prizemlja. I još jedan, za tetku iz Bosanskog Grahova.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar