Nije svako zlo za zlo, te tako ni ova korona.
Ok, možda iz ovoga neću izaći bogatija za četiri svetska jezika, niti ću za vijeki vjekov hodati unaokolo sa blaženim osmehom na licu, ali me je ovaj karantin nečemu i naučio:
Kao na primer, da je kuhinja prostor u kome zaista uživam.
Da će uštipci upiti manje ulja ako u testo dodam par kapi rakije.
Da su kućevni poslovi sjajan način da čovek skrene misli.
A i žena.
Da se svaki dinar računa.
I da se sloboda računa.
Da danas jesi, sutra nisi i da tu nema neke velike mudrosti.
Da se može desiti svakom od nas.
Da nema zaštićenih.
Da mogu da preživim bez frizera i manikira.
Da mogu sama da budem svoj frizer i manikir.
Da postoje važnije stvari u životu od frizera i manikira.
I da ću gađati svakog ko mi još jednom pomene frizuru i nokte.
Ili teretanu.
Da rolna toalet papira ume da potraje i po dva dana.
Da postoje prijatelji i oni drugi.
Da hleb može da se napravi i bez kvasca.
Da je pasulj odličan kad prenoći.
Da možeš učiti i sa četrdeset i kusur.
Da je šetnja potrebna svakome.
Da je planiranje jedna nezahvalna rabota.
I da malo šta u tom životu možemo da kontrolišemo.
Da smo povezaniji nego što smo mislili.
I razdvojeniji više nego što smo se nadali da ćemo biti.
Da pomoć dolazi kada se najmanje nadaš.
I od koga je najmanje očekuješ.
Da te rodbina koja te nije zvala pre, neće zvati ni tokom korone.
I da je to prosto tako.
Da smo ranjiviji nego što mislimo.
Da smo jači nego što mislimo.
Da smo socijalna bića.
Da smo potrebni jedni drugima.
Da neprijatelj ne mora biti velik da bi bio strašan.
Da nismo svi isti i da ne reagujemo svi isto.
Da nije zgoreg biti zahvalan.
I da je lakše biti loš, ali da se dobrota, na duže staze, ipak više isplati.
Da nam je zagrljaj potreban, baš kao vazduh ili voda.
Ili maska s posebnim filterom.
Da treba prati ruke – sa virusom ili bez.
Da je dobro imati kuću na selu, vikendicu ili bar parče dvorišta, bilo gde.
Da nekada moramo da žrtvujemo ponešto – za opšte dobro.
I da zaboravimo svoje sebične prohteve.
I budemo malo više mi, a malo manje ja.
Da i mali čovek može da bude veliki.
Da veliki mogu da se smanje preko noći.
I da je sve relativno.
Ali da treba da poštujemo prirodu, jer ona jedina zna šta radi.
I jednina ima raspored časova ispred sebe.
Zato, treba da razlikujemo bitno od nebitnog.
I bitne od nebitnih.
Da ponovo pronađemo sebe.
Da smrt nije nešto što se gura pod tepih.
Ali ni život.
I da se sve ovo jednog dana može ponoviti ako ne naučimo lekciju.
A naučili smo.
Barem se nadam da jesmo.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar