Uzmi malo ribe, kažem mu. Odmahuje rukom. Prebranca…? Vidi ga kakav je, nema ga ovakvog nigde. Kilo luka sam izdinstala. Jel’ ima još rotkve, pita. On. Moj ćale. Dečak zarobljen u telu oca, dede… Ima rotkve, kažem. Puno..? Jesi sve urendala..? Jesam, sve sam. I pouljila..? I pouljila i posolila i sve.
Rotkva je odlična, govori. Mnogo sam voleo rotkvu kad sam bio mali.
Pokušavam da ga zamislim.
Čini mi se da nikada nije bio mali.
I da je ono na slikama – neko drugi, samo sličan njemu.
Jer dečak sa slike – ne bi mogao, nikada, na tim čačkaličastim nogama izgurati ceo jedan život.
Svih sedamdeset godina.
Sav teret.
Strogu majku. Prestrogu čak i za ono vreme.
Senku od oca, sraslu sa singericom.
Razdvojene roditeljske krevete. Sobe u koje se sklanjaju jedno od drugog.
Sličuge što ih je Miloje Ciganin pravio.
Nemaštinu.
Vojnu školu.
Pisma od kuće u kojima ništa lepo nije, čak ni rukopis. Ma ni poštanska markica.
Odsustva koja se sporo vuku, popodneva koja traju kao večnost, za stolom za kojim se reči škrto troše.
Mladost koja odudara. Od svega.
Kao nemi film na vašaru.
Treba li ti para..?
Ne treba, kevo, imam…
Poslaćemo ti kad budemo mogli…
Neka, imam ja.
Požuri, zakasnićeš na autobus.
Ima još vremena, kevo.
Neka, neka, samo ti požuri.
U onaj drugi grad, prigrljen kao svoj, rođeni.
Bilo je nečeg u tom Sarajevu, kaže.
Raja.
Mi mladi, pitomci… Kad prođeš – gledaju te, a tebi drago.
Vojno lice, bre. Nije mala stvar. Pa prvi čin.
Drugi čin. Dežurstva. RV i PVO. A mir. Šta ćeš više..?
Ništa. Sve je stizalo samo. Redom. K’o ordever u kafani.
Prvo momački stan.
Pa Stojadin.
Pa žena. Pa veći čin. Dete. Opet čin. I još jedno dete.
Letovanje u Kuparima.
Stan u novogradnji. Dvoiposoban. Simpov nameštaj. Nov.
Mesingani sto. Joj jes vam pravo dobro, buraz.
I bilo je dobro. Al’ nije potrajalo.
I ponovo – muk. I ponovo nemi film, jer šta da kažeš, kad nemaš šta. A ni kome.
Druže poručniče…
I ne znaš više ni ko si, ni šta si, ni s kim, protiv koga..?
Kad prođeš, gledaju te. Al’ ne više – onako.
Nego, ispod oka, preko nišana. K’o da si ti kriv za sve..?
K’o da je tebe neko nešto pitao..?
K’o da si ti to birao.
Da opet uđeš u taj voz za nigde i napustiš grad koji si prigrlio kao svoj rođeni.
Sviknut na mirise, zvuke, ljude, drugačije a tako iste.
Hajd’ ti buraz, polako, ne valja ovo ovdje više ništa.
A ne valja ni ono tamo više.
Jer… dugo te nije bilo, sine.
Nije me bilo, kevo. Da nemaš neki dinar…? Dok se ne snađem..?
Nemam, otkud mi, tri marke penzija.
Dobro, idem ja onda.
De, da ne zakasniš.
U neki treći čin, u neko novo sticanje. Kućenje.
Tamo gde ti niko neće reći “druže poručniče“ već samo “yes, sir, thank you, sir“.
Daleko, preko sedam mora i sedam gora.
Priča sa zapadne strane.
Hallmark čestitke.
Zvanje nedeljom.
Prvi interneti. Skajpovi.
Dolasci jednom godišnje.
Da vidiš decu. Majku. Da ocu zapališ sveću.
Da daš dolara.
I vratiš se tamo u Welcome home, sir.
Tamo gde i dalje čudno izgovaraju tvoje ime, još čudnije pišu.
Gde moraš da speluješ. Slovo po slovo. Ceo svoj život.
Zemlju iz koje si. Ime oca. Brate, mora da im je mnogo smešno bilo.
Ono kad kažeš Momčilo.
Em..ou..em…si…never majnd, može i bez oca.
Može i bez ribe.
Prebranca.
Jer, konačno nije željan, ničega.
Ni raje, ni derneka, ni thanksgivinga, ni kupanja na Moravi, ni kupusa iz zemljanog lonca iz Zlakuse, ničega.
Sve ga je to prošlo.
Sve osim rotkve.
Tekst: Daniela Bakic
Photo: Privatna arhiva
Postavi komentar